Porodica

10.

- Kako je bilo? - Nenad je pitao čim sam se javila.

- Super. Ana je sinoć bila tako srećna. I celo jutro priča o njemu. A i Danilo, malo malo pa mi pošalje kako je srećan i kako jedva čeka da je vidi.

- Ti si jedna divna osoba, znaš? - nasmejala sam se na ove reči. - Ljubavi, učinila si divnu stvar.

- Drago mi je što imam tvoju podršku. - Lena je ušla u kancelariju. - Moram da idem, dolaziš večeras kod mojih na večeru?

- Da. Vidimo se onda. Ljubim te.

- I ja tebe. - nasmejala sam se i prekinula.

- Izvini što te prekidam, traži te gospodin Kovač.

- Reci mu da odmah dolazim. - Šta li on sad hoće? Ustala sam, uzela fascikle na kojima sam radila i krenula.

- Nisam sve završila, ima dosta posla. - rekla sam čim mi je rekao da mogu da uđem.

- Ne zovem te zbog toga. Dođi, sedi. - klimnula sam glavu i poslušala ga.

- Nataša, ti znaš koliko te cenim. Prezadovoljan sam tvojim radom iako si preko veze došla do ovog posla. Već dva meseca pokušavam da nađem bar jednu tvoju grešku, ali je nema. Ne postoji.

- Drago mi je što ste zadovoljni, mada nekako imam osećaj da iza ovoga sledi "Ali".

- Da, sledi. Ne znam da li znaš da se Milošev otac često raspituje o tebi, svuda. Boli ih što je njihova bivša snaja uspešna u onome što rade. Zato su mi rekli da te otpustim.

- Molim? Znam da me nikad nisu voleli, ali otkaz...

- Žele da zaposlim njihovu rođaku. Da je neko drugi u pitanju, znaš da nikad ne bih to uradio, ali oni su moji dugogodišnji prijatelji, odrastao sam sa Milovanom.

- Razumem. Hvala na iskrenosti. - ustala sam i pružila mu ruku. - Drago mi je što sam sarađivala sa vama.

- Molim te da me ne mrziš,  znaš i sama koliko te poštujem. Napisao sam ti dobru preporuku. Sa ovim iskustvom koje si stekla ovde i ovom preporukom, siguran sam da možeš naći posao bilo gde. Ako ti treba pomoć znaj da sam uvek tu. Izvini.

- Ne brinite. Hvala vam na svemu što ste uradili za mene.

Okrenula sam se i izašla, a zatim počela da plačem. Ne mogu da verujem koliko zlobnih ljudi ima, a taman sam pomislila da sve teče svojom tokom.

- Dobila sam otkaz. - rekla sam majci čim smo ostale same.

- Zašto? Kako?

- Miloševi roditelji su hteli tako.

- Nikad mi ti ljudi nisu bili gotivni. Ne brini mila, sredićemo to. Nego, reče mi Ana da se njen otac vratio. Šta imaš da mi kažeš povodom toga? - prekrstila je ruke.

- Ana je čula moj i Nikolin razgovor i želela da ga upozna. Kako je i Danilo to želeo, upoznala sam ih.

- I kakvi su tvoji utisci?

- Oboje su srecni, mislim da sam uradila dobru stvar. A i Nenad je podržao to. Mama, biće ovo dobro.

- Ne sviđa mi se to, ali to je tvoja stvar. Nisi mala. Želim da upoznam tog dečka.

- Preneću mu to. Reći ću da želiš da ga vidiš.

Naravno, Anastasija je bila oduševljena  svojim ocem. Samo je o njemu pričala. To me je nateralo da ga pozovem da se ponovo vidimo. I evo sada se nalazimo ispred njegove kuće i čekamo. Danas idemo u šetnju.

- Zašto tata ne živi sa nama? - Ana je pitala kad smo krenuli.

- Mama i tata se ne vole više kao nekad. - Danilo je rekao. - Bili smo dugo razdvojeni i prestali smo da se volimo. Sada smo samo drugovi.

- To znači da ni mene ne voliš? - pitala je tužno.

- Ne, tebe volim najviše na svetu. - uzeo ju je u naručje.

- Ali i mene nisi video dugo.

- Da, ali ti si najlepša devojčica koju sam ja ikad video i nikad neću moći da te ne volim.

- Hoćete sladoled? - pokušala sam da nas izvučem iz ove neprijatne situacije.

- Da! - Ana je prva rekla.

Nakon sladoleda otišli smo u park. Ja sam sela na klupu, a Danilo je otišao da se igra sa njom.

- Vidim našla si mi zamenu. - čula sam poznati glas iza sebe.

- Ćao i tebi.

- Mogu da ti se pridružim? - nije sačekao moj odgovor, već je samo seo. - Pa kako si?

- Miloše, šta hoćeš? - brecnula sam se.

- Čemu bahatost mila. Nekad smo se voleli.

- Da, dok mi nisi rekao da biram. Zato, izjasni se i idi.

- Čekam verenicu, pa rekoh da te pozdravim. Vidim srećna si.

- Da, jesam. - to je bilo tačno. - Imam oko sebe ljude koji me vole i kojima značim. Imam pored sebe osobu kojoj nije bitno da li je Ana njegova ćerka ili ne.

- Misliš na muškarca koji se igra sa njom?

- Ne, mislim na muškarca koji me čeka kući.

- A ono je? - pokazao je na Danila. - Nisi bila takva, nisi varala.

- Ne varam ni sad. Ono je Anin otac.

- Ou. Znači, pojavilo se kopile koje ju je ostavilo.

- Ovde si je samo ti ostavio. Izvini me sad. - ustala sam u nameri da odem kod njih, a onda se okrenula ka Milošu. - Pozdravi oca i zahvali mu se na otkazu koji sam dobila.

- O kakvom otkazu pričaš?

- Pitaj oca. Možda ti i kaže. Zbogom Miloše. - otišla sam. Poslednji put kada sam pogledala ka mestu gde je on, on je grlio trudnu devojku plave kose. Zabolelo me je. Po ko zna koji put osetila sam se slomljeno jer nikad u svojim rukama neću držati malenu bebu svoje krvi.

- Ko je ono? - Danilo me je pitao kada sam im prišla.

- Miloš. - tiho sam rekla.

- Jesi li dobro?

- Mama, ko je on? - pitala je pokazivajući na Miloša.

- Mamin stari prijatlj mila.

- Ali prijatelji ne rastužuju jedni druge.

- Samo sam tužna jer se dugo nismo videli. Dođi. - podigla sam je i čvrsto zagrlila. Osećala sam se spokojno, a ona mi je ulivala snagu. Bez obzira na to što je nisam rodila, ona će uvek biti moja ćerka.