Porodica

11.

Dan po dan i prošlo je nešto više od tri meseca od kako je Danilo ušao u naš život. Ne mogu reći da mi to smeta, jer stvarno mi je drago što su Nataša i Ana srećne, ali kao da ih odvlači od mene. Ana dane provodi sa njim, dok Nataša, pa Nataša gleda da svaki slobodan trenutak provede sa njima.

- A evo i mog milog sina. – ulazim u kuhinju i zatičem mamu i Dijanu.

- Ćao devojke. Dijana, sve ste lepši.

- Molim te, ne persiraj mi, pa porodica smo pobogu. Nego sedi malo sa nama. – i tačno sam znao, rešetaće me.

- Naravno. – seo sam naspram Dijane. – Da čujem devojke šta vas muči?

- Muči nas Anin otac. – ispalila je Dijana. – Mislim, on mi deluje kao dobar dečko, i vidi se da voli Anu, ali..

- Ali, previše vremena provodi sa Natašom. Ne smeta ti to? – moja majka se nadovezala.

- Ne, ja verujem Nataši. Uostalom postoje neke stvari koje ne znate. Ne brinite vi za to.

- Ali...

- Mama, nema ali. Ja volim nju, ona voli mene. Isto tako voli i Anu, a Ana zaslužuje da ima oca. Kraj priče. Nego treba mi vaša pomoć.

Ja sam loša devojka. Zbog svih dešavanja zapostavila sam Nenada, ali on mi i to toleriše. On je jedna divna osoba koja je tu za mene od samog početka. A kako mu ja vraćam? Tako što kasnim na večeru koju sam inače ja trebala da spremim. Ali nisam stigla. Zadržala sam se sa Danilom i Anom i uveliko kasnim.

- Stigla sam! – rekla sam čim sam ušla u stan, ali nije bilo odgovora.

- Nenade, jesi li tu? – krenula sam ka spavaćoj sobi, ali njega nije bilo.

Pretražila sam ceo stan, ali Nenada nije bilo. Onda sam ugledala sto. Postavljen za dve osobe. Po sredini stola bile su rasute latice crvenih ruža i malene svećice. Pored jednog tanjira nalazila se otvorena kutijica i beli papirić.

"Hteo sam da nam ovo veče bude čarobno, ali i to je propalo."

Pogledala sam ka kutijici I ugledala prsten. U kurac. Uzela sam prsten I stavila ga na prst, a zatim krenula ka vratima. Moram da ga nađem.

- Nenade otvori! – lupala sam na vrata njegovog stana. Zaboravila sam ključ.

I otvorio je, a zatim krenuo u pravcu dnevne sobe.

- Znam da sam loša devojka i znam da sam upropastila sve, ali veče nije još uvek gotovo. Izvini što sam te zapostavila, ali ti si mi i to tolerisao. – okrenuo se ka meni. – Znam da sam pogrešila i znam da ovo nije kako smo zamislili, ali ne želim kraj. – počela sam da plačem. – Ti i sam znaš da mi je porodica na prvom mestu i da bih za nju uradila sve. Sad dok sam dolazila ovde shvatila sam da si ti moja porodica. I da sam odbacila sve ono što imamo i volim te. – skinula sam prsten koji je tek sad uočio na mojoj ruci. – Izvoli, razumeću ako želiš da prekinemo. – prišao mi je i uzeo prsten.

- Da sam želeo da prekinemo, taj prsten ne bih ostavio na stolu. Nataša, ja sve razumem, i nisam ljut. – uzeo je moju ruku i kleknuo ispred mene. – Nataša, želiš li da se udaš za mene?

- Da! – nasmejala sam se. Hiljadu puta da. I to je bila naša prva svađa. Svađa koja je učinila da se osećam kao da gubim ono najvrednije u životu.