Tajna njenog ponora

Uvod

Pogledam na sat, još samo jedan sat i gotova sam. Mogu ići kući da spavam. Ubi me ova noćna smjena. Čujem kucanje na vratima.

"Slobodno." - kažem.

"Doktorka, trebaju vas u ambulanti broj četiri." - kaže mi Ana, nova medecinska sestra.

Skoro je počela da radi ovdje, draga je i prijatna.

"Šta je u pitanju?" - pitam ustajući.

"Dovežen je neki gospodin, ranjen je. Čitav hol ispred četvorke pun je njegovog obezbjeđenja."

"Gospodin? " - upitam "Zašto omene zovu? Ja sam pedijatar, a ne hirurg." - zbunjena sam.

"Ovaj..doktorka gospodin ne dozvoljava nikome da mu priđe." - pogledam je upitno.

"Uh, doktorka traži Vas."

"Mene?" - e sad sam iznenađena. Ko mene može da traži?

I stvarno, hol je pun obezbjeđenja, ima ih sigurno dvanaestorica, svi su u crnom. Krenu da nas zaustave, ali Ana reče momku da sam ja doktorka koju traže. Sjetim se i izvadim identifikaciju pa pokažem. I pusti me.

Za čudo, bez pretresa su me pustili. A nisu izgledali ni malo prijateljski raspoloženi. Znam kako ovo funkcjoniše. Nije prvi put da pacjent ima obezbjeđenje, da je neka jaka faca, dal sa ove ili one strane zakona. Svaki put nas pretresu, ali ovaj put samo su me pustili. Čudno.

Kako prilazim ambulanti, tako čujem kako hirurg, inače sin načelnika hirurgije, koji je par godina stari od mene.

"Ali ona je pedijatar i to na specjalizaciji, a ne hirurg, gospodine."

Ah, pomislim u sebi, još nije prebolio odbijanje. Odbila sam ga već tri puta, svaki put jasno i glasno, ali on kao da ne razumije kad mu se kaze NE.

Kako zakoračim u ambulantu, tako zastanem u mjestu od pogleda na bolnički ležaj.

"Miloše." - kažem glasno i sa dozom straha. Šta mu se desilo?

"Mia." - kaže blago.

Nakon prvobitnog šoka, čim uspostavim vezu sa svojim nogama, žurno krenem ka njemu.

"Ne pomjeraj se!" - naredim, kad krene da se pridigne na laktove. Primim ga za ramena i vratim ma ležaj.

"Šta se desilo?" - pitam ga ali mi ne stigne odgovoriti je kolega hirur pocinje da se dere na mene.

"Ne možete tako da mu se obraćate, kolegice. Niti ga smijete dodirivati tako i još bez rukavica, on je pacjent. Zar ništa ne znate?"

Izbrojim do deset prelazeći pogledom po Miloševom tjelu, tražeći ranu. I odmah je uočim. Malo ispod pojasa plača, kog samom kuka, zapravo.

"Zašto ne dozvoljavas drugim doktorima da ti pomognu?" -pitam ga dok navlačim rukavice.

"Ne vjerujem im." - odgovori odmah.

"Moram to da pogledam, mogu li?" - pitam ga dok glavom klimnem prema rani.

"Ti možeš."

Smaknem gazu koja je zaustavljala krvarenje i pogleda. Ne izgleda ozbiljno.

Plitka, ali široka. Rasjekla je kožu i površinsko tkivo, ali pregibni mišić izgleda ne ostećen. Sva sreća.

Moraću ovo da očistim, onda ću bolje da vidim. Kolika je povreda i kakva.

"Ne izgleda loše. Trebaš šivanje, ali nije ništa opasno." - kažem polako.

"Odakle ti znaš da nije opasno, ti si specjalizant."- podrugljivo mi kaže hirurg zvani 'tatin sin'.

Tek tad shvatim da je sve vrijeme u ambulanti. Pogledam u njega i zaustim da mu kažem da odjebe, ali Miloš me preduhitri. Na kulturan način.

" Vi ste još ovdje? Molim Vas napustite prostoriju, vaše usluge mi nisu potrebne. Mia se sasvim dobro snalazi sama." - kaže mu glasom koji ne trpi pogovor.

"Hvala ti." - u špric navlačim rastvor infiltracjone anestezije.

"Šta se desilo? Možeš sad da mi kažeš sami smo." - pitam ga ponovo dok makazama sječem njegove hlače i bokserice oko rane.

"Ti znaš čime se Armin bavi."- to je više bila konstatacije nego pitanje.

"Znam."- odgovorim gledajući ga u oči.

"Ja sam njegova desna ruka, radimo zajedno." - klimnem glavom jer shvatam šta želi da mi kaže.

"Moram ti dati anesteziju."

"Nema potrebe." - kaže, ali ga pogledam.

"Ne sumljam da si snažan i hrabar, ali vjeruj mi treba ti. Mjesno na kojem ti je rana je vrlo osjetljivo, a ti ne smiješ ni malo da pomjeriš da ne zakačim mišić." - uzdahnu žalosno pa klimnu.

"Ne govori o ovome Nikol. Ni Arminu."- reče iz vedra neba, pogledam ga upitno i on odmah obkasni. "Ne želim da ih uznemiravam dok su na medenom mjesecu."

"Dobro, neću."

Kad anestezija počne da djeluje, krenem sa ušivankem rane. Vodim računa da sitno i precizno ušijem. Sa najtanjom iglom i koncem. Da ne ostane velik ožiljak.

Kad konaćno završim uzmem samoljepljivi gaza flaster, koji propušta vazduh i zalijepim preko rane. Da ne previjam jer je na nezgodnom mjestu, a i smetaće mu.

"Evo, gotovo."- pogledam na sat i taman. Smjena mi je gotova za dvadeset minuta.

"Hvala za ovo." - kaže dok polako ustaje.

"Nema na čemu." - nasmješim se dajući mu recept za antibiotik koji sam napisala kao za upalu grla. Ne zavodim ga uopšte kao pacjenta niti bilo šta pišem.

"Na svaki osam sati po kednu, zbog konaca. Ne brini nigdje ne piše tvoje ime, ovi antibiotici su kao za grlo."

"Razumijemo se." - kaze sa polu osmjehom.

"Takođe, bilo bi dobro da se ne kupaš do večeras i moraš mjenjati flaster svaki dan. Najbolje bi bilo svaki dvanaest sati. I nepritišći ranu ni čim i ne kvasi ju."

"Kako da ju ne pokvasim kad se budem tuširao?" - upita.

" Uh, imaš prozirnu kuhinjsku foliju?" - upitam.

"Imam."

"Sa njom obmotaj ranu i flaster nikako ne skidaj. Znači foliju preko flastera da izolujes od vode."

"Folija, aa? Ko bi reko?"

"Da baš, ko bi reko."

"U redu. Shvatio sam sve. Hvala ti. " - kaže i na moje iznenađenje privuče me u zagrljaj.

I naravno njegov muževan miris i parfem bude moju davno zaboravljenu ženstvenost. Opet.

_______________________

Polako, ali sigurno stižu nam Miloš i Mia sa njihovom pričom.

plavaDjevojka_