𝐁𝐄𝐀𝐓𝐒

II

-Arja. Arja. Arja.
Čujem poznati glas i osetim kako me neko bocka u obraz. Žmirnem na jedno oko i ugledam Trejsi. Prevrnem očima i navlačim ćebe na glavu.
-Odlazi, rano je. - zastenjem.
Subota je, tada obično svi spavaju do ručka ukoliko nema najavljenih aktivnosti, poput posete neke od porodica koje doniraju novac ustanovi, svečanosti povodom nekog praznika i tako dalje. Danas nije nikakav praznik.
-Arja,važno je. Agnes te traži. - kaže sa velikom dozom ozbiljnosti u glasu. Skidam ćebe sa glave i gledam je. Ne izgleda mi kao da se šali.

Trejsi je starija od mene par godina i ovde je volonterka, u domu za nezbrinutu decu. Ona je od prilike jedina svetla tačka i jedino osveženje u mom sumornom životu. Nju bih mogla nazvati prijateljem, uvek je tu i uvek se trudi da mi pomogne, kad god joj situacija dozvoljava. Zapravo, svima nama. Ali je prema Stivu i meni uvek bila posebno naklonjena. Možda jer smo vršnjaci, mada u početku sam mislila da joj se on svidja, ali sada ni ne pričaju, tako da ne znam šta da mislim.

Duboko uzdišem i skačem sa kreveta. Iz komode izvlačim donji deo trenerke i majcu na kratke rukave. Prolazim četkom kroz kosu i vučem se do kupatila. Kada sam završila, vidim Trejsi kako me čeka ispred. Sve vreme mi se po glavi mota šta bi moglo da bude i zašto ona ništa ne govori kada obično priča kao navijena. Da li su provalili moju prevaru od sinoć? Nema šanse, ne bi mogli tako brzo. Poprilično sam vešt falsifikator. A i čisto sumljam da bi se zamarali tim glupostima. Po sredi je nešto veće,mnogo veće. Razbijam glavu pitanjima sve vreme dok koračam ka dobro poznatim vratima.

Trejsi u tišini ide sa mnom sve do velikih drvenih vrata na kojima je ispisano Magnus Agnes. Direktor. Moja najveća noćna mora iz detinjstva. Taj čovek ne voli ni samog sebe, a kamoli druge. Kamoli jadnu,siromašnu i napuštenu decu koju niko ne želi i ne može da trpi. Trejsi mi upućuje ohrabrujući osmeh a onda odlazi. Pročistim grlo pa kucnem dva puta. Dobijam odgovor da mogu da uđem.

Direktor sedi u velikoj kožnoj stolici i pokazuje mi da sednem. Ovaj ne troši reči, osim kad ti pokloni par uvreda.Pogledom šara od svog računara, do mene. Nekoliko puta. Njegove guste crne obrve spojile su se od mrštenja i da je situacija drugačija već bih mu se izrugala i uporedila ga sa Mister Binom. Ali ćutim. Dlanovi sad već počinju ozbiljno da mi se znoje.

-Dobio sam i-mejl sinoć. -gleda me ozbiljno, pa nastavlja. To što je oduvek bio direktan mu je izgleda jedina vrlina.
-Iste osobe, pisale su mi pre par meseci. Tvoje usvajanje je odobreno. -kaže, a srce počinje brzo da mi lupa. Osvrćem se po prostoriji i čekam da neko iskoči i pokaže mi prstom u skrivenu kameru. Agnes se usijao od ozbiljnosti.
-Šta? Ali, kada... -Nisam znala da je postupak uopšte pokrenut. Odsečno me prekida. Stvar sa njim je da voli zvuk svog glasa koliko god mrzeo sebe. Češe se po izboranom čelu.

-Da, i mene je začudilo. Imaš 17 godina i ljudi skoro nikad ne usvajaju decu tog starosnog doba. Ovi su, čini se bili jako uporni i brzo su dobili odobrenje. Razgovarali su sa našim osobljem, ali i sa mnom nekoliko puta, a kao što sam ti i rekao, sinoć su mi pisali. Najavili su da žele da dođu po tebe.Danas. - govori u jednom dahu.
Gledam ga belo i osećam kako mi se vrti. Znam ovog čoveka od kako znam za sebe i stopostotno tvrdim da nije osoba sposobna da zbija šale. Dake, sve ovo je vrlo ozbiljno. Moj mozak prerađuje ove informacije i ostaje, po prvi put čini mi se, suzdržan od samokritičnog i sarkastičnog komentara.

-Arja, zašto ne vidim onaj tvoj glupavi smeh? Zašto nisam čuo nijedan neukusan komentar čitavih pet minuta? Ma znaš šta, ne zanima me. Dođi kasnije kada pripremiš stvari, uskoro stižu. Idi sad. - Iako veoma uživam u prepiranju sa ovim čovekom, trenutno nisam za zajebanciju. Ustajem i krećem ka vratima. Teža su nego malopre. Da mi je neko rekao da će Agnes ikada da mi saopšti ovako nešto, ne da mu ne bih verovala... Trejsi stoji ispred vrata i prati me pogledom.