Letnja avantura

𝐅𝐢𝐯𝐞

┅

"Koliko si imao devojaka do
sad?" postavila sam pitanje koje me je iskreno najviše zanimalo.

"Ko kaže da sam ih uopšte imao?" podigao je obrvu.

"Ma daj, ti tako savršen", stavila sam prste u znake navoda, "da nisi imao uopšte devojku."

"Imao sam tri."

"A koliko imaš godina?"

"18.A ti?"

"17.U avgustu punim 18."

"A kako si malaa", zadirkivao je.

"Ma da, kako god veliki", prevrnula sam očima.

"A ti, jesi imala dečka?"

"Nisam."

"Pa kažem da si mala. A sad mi reci svoje ime. "

"Ela", rekla sam konačno.

"Pa, to je lepo ime, mala."

"Čemu taj nadimak? Nisi mnogo stariji, a dečka nisam imala jer mi ne fali još i on da mi pravi sranja", slegnula sam ramenima.

To je istina, stvarno sam se tako osećala u vezi dečka.

"Opa, mala sad koristi i ružne reči. Povlačim ono što sam rekao da si fina u kafiću", rekao je i isplezio mi se.

"Nisam mala, agh", prekrstila sam ruke ispod grudi i napućila se da bih bar malo izgledala ljuto.

"Važi El", štipnuo me je za obraz.

Ne znam zašto, ali učinilo me je nervoznom što me je tako nazvao. U pozitivnom smislu, pretpostavljam.

Niko me nije zvao baš nadimkom, osim moje mame. Nedostaje mi to mnogo.

"Što si se tako zamislila?" pitao je posle nekoliko minuta ćutanja.

Tad sam i odlučila da mu ispričam zašto sam ja uopšte na moru. U tom trenutku sam mislila da bi mi bilo lakše da se ispraznim.

"Znaš, ja sam ovde došla sa mojim bratom. Tata nam je uplatio ovo letovanje da bi se malo odmorili i sabrali misli", zastala sam na par sekundi, bilo je teško to reći, naglas. "Moja mama je umrla pre dva meseca",osetila sam kako su mi se suze počele slivati niz lice.

Podigla sam pogled da vidim Masona. Gledao me je njegovim smeđim očima na čudan način. Imalo je nešto u njima što nisam mogla protumačiti.

Privukao me je u zagrljaj. Nije ništa govorio. I to mi je prijalo. Mnogo. Kao da je znao šta mi treba.

Posle nekog vremena, nevoljno sam se izmigoljila iz njegovog zagrljaja da bi mu se zahvalila. Tada mi se samo nasmešio i stavio svoju ruku preko moje, što je prouzrokovalo da moje disanje postane brže.

"Znaš Masone, ti si verovatno prvi kome sam se poverila, a da ga poznajem nekoliko sati", namignula sam se i nasmešila mu se da bih malo popravila atmosferu.

"Drago mi je zbog toga El", zastao je na sekund,"pretpostavljam da i ja mogu sad tebi nešto reći."

Pogledao me je da vidi moju reakciju. Nasmešila sam mu se, stežući mu ruku.

"Ja sam ovde takođe sa razlogom. Pre nepunih mesec dana mi je umro najbolji drug. Imao je rak pluća. Znali smo se od malena. Uvek mi je bio najveća podrška. Sve smo govorili jedno drugom. Išli smo često na more ovde kad smo bili mali. I uhvatila me je nostalgija. Sva sećanja. Bio nam je omiljeni ovaj gradić. Zato sam došao ovde sa porodicom, da ga posetim, odmorim misli. "

Sve vreme sam ga pažljivo slušala, a onda je zastao. Podigla sam pogled da ga vidim, ali je on nije gledao ka meni. Primetila sam jednu suzu na njegovom obrazu. Nežno sam ga uhvatila za bradu i okrenula mu glavu ka meni. Nasmešila sam se i milovala mu obraz. Bože, bio je tako ranjiv kao i ja. Mogla sam prepoznati onaj pogled u tim očima sad.

"Ne moraš se stideti Masone. Razumem da boli. Normalno je da pustiš suzu. Bože, mnogo mi je drago što si tako iskren", rekla sam misleći to.

Nekako sam mislila da je i on jedan od mnogih arogantnih kretena koje poznajem. Ali nije ni slično tome.

Nasmejao se i rekao:"Mogu li opet dobiti zagrljaj?Mnogo me smiruje."

Bez razmišljanja sam naslonila glavu na njegove grudi, a on me je obgrlio rukama.

Osećaj je bio tako dobar. Posle dva meseca, stvarno sam se osećala bolje, u njegovom zagrljaju.

┅