Fiziologija ljubavi

oktobar

Nikad neću savladati umetnost pisanja pesama. Nikada neću uspeti da kažem tako mnogo sa nekoliko reči jer kad treba da ih kažem malo, ja uvek preteram i na kraju ne kažem ništa. Ja živim za reč i za onu posle nje koja će ih povezati u jednu jedinu rečenicu koja danima zvoni u tvojim ušima jače nego prvi stihovi 'Sumatre'. Zbog tih stihova sam morala da te sretnem tog dana. I zbog načina na koji sam te pogledala preko ramena, deo mene je zauvek ostao zarobljen između zidova. I dan danas mislim da sam te tako pogledala ne zato što sam doživela deža vi, već uprosto suprotno - bio je to zalutali komadić budućnosti koja se desila prerano, komadić koji se izlanuo kao naivno, neiskvareno dete. Možda u našim ušima zvoni samo ono što nam znači, samo ono što je moralo da se desi da bismo postali osoba koja smo danas - tragovi prošlosti i budućnosti koje se neprestano ukrštaju na zbunjujući način koji nikad nisi razumeo, a koji se meni čini tako prirodnim. Ti si bio dečko iz prošlog vremena, ja ću biti devojka iz budućnosti. I poput Leandra koji je plivao kroz talase da bi stigao do svoje Hero, ti si plivao kroz nepomirljive razlike između nas i dolazio u sadašnjost. Kroz pivo i čaj. Tvoje cigarete i mirišljave štapiće u mojoj sobi. Ploče u tvojoj sobi i moje bežične slušalice. Balaševića i Buč Kesidi. Kroz tvoje košulje sa ispeglanom kragnom i moj flanel. Tvoje kapute i moje kožne jakne. Tvoje lenonke i moje rej-banke. Tvoje prašnjave pertle boje jeseni i moje izglancane martinke. Sadašnjost je postajala prošlost u trenutku kad bi je dosegao, a ti bi opet postao zarobljenik vlastite sujete - možda zato nikada nismo zaista bili bliski.

- Zašto se ti, lutko, nikad ne smeješ?

Držao si ruku tik uz moju pre nego što si prešao malim prstom preko ivice mog dlana. U tom trenutku, znala sam da je nestao jedan deo mene.

Nestale su sve reči za koje sam živela.

(imam običaj da se vratim kad ljudi to najmanje očekuju od mene - verovatno zato od mene više niko ništa i ne očekuje. ali, da, vratila sam se. dugo sam razmišljala šta da kažem kad se budem usudila da dođem opet, ali sam se na kraju odlučila za ono najjezgrovitije - priča je završena, ima deset nastavaka i osećala sam da je moram ispričati. to je sve. hvala svima koji odvoje vreme za čitanje. ljubim vas x)