Fiziologija ljubavi

maj

- I, lutko, kako napreduje tvoj most?

Obećao si mi da ćeš prestati da pušiš još onda kad si teatralno lansirao polupraznu paklicu dok smo hodali preko mosta. Posmatrali smo je kako pluta besprekorno mirnom površinom boje ritma grada. Dok si vadio cigaretu zubima iz plave kutije i šuškao celofanom između požutelih prstiju, pitala sam se da li ću ikada upoznati pravog tebe ako tako nešto uopšte postoji. Nikada nisam bila više uverena da si samo neželjeno dejstvo neke loše droge.

- Tebi je, vidim, smešno što ja nisam u stanju da sastavim rečenicu otkad si umarširao u moj život.

- Možda ti treba novi hobi... Crtanje ili sakupljanje sličica ili igranje pasijansa na računalu. Ne možemo baš svi da budemo Andrić.

- Ja ne želim da budem Andrić.

- Pa zašto onda gradiš most, lutko? - ta rečenica je bila jedina smislena i iskrena stvar koju si mi ikada rekao.

- Kako drugačije da te se rešim? Kako da te prebacim na drugu obalu i budem sigurna da te više nikad neću videti?

- Tako što ćeš utuviti u tu večito namrštenu, zlatokosu glavicu da dobri pisci ne pišu srcem, nego veštinom. Kad to budeš shvatila, dobićeš nazad sve što si mislila da sam ti uzeo.

- Otkud ti to znaš? Ti čak i ne pišeš!

- Upravo zato! Šta će mi tvoje reči ako nisam pisac?

- Zato što si kleptoman za duše i svrbi te iracionalna potreba da od svake ličnosti koju orkzneš u prolazu ukradeš nešto što ti zapravo ne treba. Podsećaš me na neku predimenzioniranu pticu koja po ceo dan gura opalo perje drugih ptica u svoj rep da bi privukla ženku.

- Reči i ljubav su jedine dve stvari na svetu koje imaš više kad ih deliš. Ti si rođena sa okrnjenim srcem, zato ćeš i biti dobar pisac kad umreš i to baš zbog toga što sam ti ukrao reči.

- Ja neću umreti, idiote. Nikada.

- Naravno da nećeš, lutko. Nismo mi te sreće.

- Živeću jedan dan duže od tebe samo iz inata. Ako ti ne budeš bio tu kad se to bude desilo, biće kao da se nije ni desilo. Isto kao što zvuk ne postoji ako nema nikoga ko može da ga čuje.

- Odlično! Šta još?

- Nisam rođena sa okrnjenim srcem ili sa samo jednom polovinom. Moje srce je samo upola manje od prosečnog. Savršeno je funkcionalno, ali u njega može da stane samo jedna osoba.

Zurio si u moje oči sa tolikim intenzitetom da sam mislila da će mi se dužice istopiti u meku mahovinu koja je ispunjavala pukotine na kamenom pločniku.

- Ta osoba je sigurno veliki srećnik.

- Ta osoba sam ja. 

(pisala sam ovo u trenucima kad sam volela sebe i jako je ironično što ovaj nastavak objavljujem u trenutku u kojem osećam da na svetu nema bednijeg stvorenja od mene)