Fiziologija ljubavi

novembar

Zaboravila sam kako se pišu pesme. Zaboravila sam da slažem rečenice. Činilo mi se da nije važno - po prvi put mi se činilo da živim u sadašnjosti: da živim i dišem u baš tom trenutku, da ne grebem po hodnicima svog uma i da ne lomim svoje prste zarivajući nokte u kožu jer ne mogu da izađem odatle. Izveo si me iz lavirinta vlastitog uma pravo na svetlost dana koja me je toliko zaslepela da sam bila prinuđena da te držim za ruku da ne bih izgubila u nepoznatom. Svet je kroz stakla tvojih lenonki izgledao kao parče raja koje je Svevišnji zaboravio da otrgne od ljudi. Sve što je bilo moje postalo je i tvoje - zato sada ne pripada nikome.

Izgleda da je nemoguće biti dobar pisac, a ne izgubiti razum, rekao si mi dok smo sedeli ispod Pobednika i posmatrali Beograd kako spava pod našim nogama, Ne možeš u isto vreme živeti u dva univerzuma, ne možeš gledaš ljudima pravo u dušu i voliš ih u isto vreme. Ljubav ne postoji nakon što upoznaš čoveka u njegovoj biti, sa svih strana i iz svih uglova. Kad bismo mogli tako nešto, svi bismo bili poput Boga. Svaki veliki pisac koji je pronikao u ljudsku dušu je izgubio razum na tom putu jer je to cena koju moraš da platiš.

Platila sam tvoju ljubav svojim rečima - preostaje mi samo nada da će mi se vratiti kad budem prestala da te volim.

(dobre pesme se pišu veštinom, a ne srcem i emocijama - beleška od devojke iz budućnosti)