Ranije sam umela da pišem tako dobru poeziju. Ranije sam znala prave reči. Kada čitam svoje stare pesme, čini mi se da ih je pisao neko ko mi je poznat tek toliko da bih se uplašila kad bih ga videla u ogledalu. Da budem iskrena, mislim da bi se ta osoba više uplašila kad bi videla mene. Ja sam sve što je ona mrzela najviše na svetu. Ja sam iskorišćena bočica parfema iz mamine mladosti koju čuva između mekih džempera iz seknd-henda jer je podseća na vreme kad je bila srećna. Ja sam sve one knjige što mirišu na zimu i knjižaru i prvi sneg koje mi je otac kupio dok je još uvek verovao u mene. Ja sam pijani crtež anatomskog srca u staklenom zvonu u tvom notesu boje aprila, nacrtan tačno par sekundi pre nego što si shvatio da držim hemijsku u levoj ruci. Ja sam staklena čaša sa otiskom karmina na noćnom stočiću i pesme satkane od beskorisnog besa koje pišu zbunjeni adolescenti zato što misle da su prvi na svetu koji osećaju rasparčavanje vremena na sve beznačajnije deliće.
Ja ti se vraćam, ali ne kao karma, već kao bumerang - uvek u tvoju ruku jer se uklapa uz svaku zaravan mog tela. Prave reči su sve vreme u mojoj glavi, ali ih ja ne vidim jer sam pritisnuta idejom da je ljubav jedino na ovom svetu o čemu vredi pisati. Prave priče su tu, ali se ja ne usuđujem da ih ispričam iako moram jer ono što osećam više ne može da stane u pesmu. Od danas sam rečenica koja te zasvrbi po unutrašnjim organima koje ne možeš da dotakneš.
Sve velike ljubavi su nesrećne, ali nisu sve nesrećne ljubavi velike - to što te boli, ne znači da je vredna pisanja.
BẠN ĐANG ĐỌC
Fiziologija ljubavi
Lãng mạno momku iz prošlosti koji krade reči, devojci iz budućnosti koja se ne smeje i načinu na koji su se njihove vremenske linije presekle.
