|Fate| Sudbina| Park Jimin

II

Već nedelju dana se sve isto dešava, budim se, idem na posao, vratim se kući i spavam. I tako u krug. Ali, jedna stvar je učinila moju nedelju malo drugačijom. Svaki dan, kako ja volim da ga nazivam, "Poslovni čovek" dolazi rano ujutru, naručuje isto i odlazi kada zatvaram kafić.
Svaki dan izgleda sve umornije, polako su počeli podučnjaci da mu se stvaraju. Wendy mi je pričala kako se slična stvar dešavala u jednom filmu koji je pogledala pre nekoliko nedelja.  Po njenim pričama i fantazijama on je zaljubljen u mene.

Ja: Ma daj Wendy, ne zna mi čak ni ime...
W:Veruj mi! Istina je! Mislim ceo dan je u kafiću, zbog tebe!
Ja: Rešava svoj posao kao i ja svoj. Ne znam ga a ni on mene, ne može ništa da se desi.
W:Ali za ovo sam sigurna!
Ja: To si rekla i za poslednja dva lika koji su dolazili ovamo i gde su sad? Nema ih? A zašto? Zbog tvojih teorija.

*pre 7 meseci*

W:HEJ TI U CRVENOJ MAJICI!

Wendy je došla do osobe u crvenoj majici i njegivog druga, razgovarali su oko 4 minuta. Nisam mogla tačno da kažem o čemu su pričali ali...

Tip u crvenoj majici(tucm): Izvini ali ja nisam stvarno zainteresovan u nju.

Prstom pokazuje na mene dok Wendy nastavlja

W:Znam kako si je gledao! Ili ti ili tvoj drug.
Tucm: Ali, to mi je dečko?
W:Nemoj sad da lažeš, oni pogledi moraju da znače nešto?!

*sadašnjost*

Da ta dva lika nisu napustila kafić Wendy bi ih i dalje ubeđjivala u to da im se sviđam.

W:Ovaj bar nije gej?

Podigla sam jednu obrvu. Htela sam da joj odgovorim na to ali me je prekinulo zvonce na vratima. "Poslovan čovek", kao i svako jutro dolazi i seda za sto broj 5.
Wendy odlazi na svoj posao i ponovo sam sama sa njim.

Xx:Možeš li mi napraviti još jednu kafu?

Dodajem mu kafu, i tako spremajući nešto po kafiću čujem kako me olet i opet doziva. Mislim da nije baš zdravo popiti toliko kafe, mislim u sebi i premišljam se da li da mu napravim još jednu.
Odlazim do njegovog stola.

Ja:Gospodine, mislim da nije baš najbolje da popijete toliko kafe?

Rekla sam tihim i umirenim glasom, nisam želela da zvučim drsko ili da ostavim loš utisak.

Xx:Nisi mi lekar, tvoj posao je da mi napraviš kafu, odnosno da me uslužiš. Sad. Napravi mi kafu dok ti nisam sredio otkaz.

Hladno me je pogledao i pratio dok sam odlazila. Pih, kakav kreten. Pokušaš da budeš fin a on tako...
Nakon dugog i napornog dana prebrojavam novac kao i svako veče.
Odlazim do stola broj 5 kako bih rekla "Poslovnom čoveku" da zatvaram, ali kad sam došla videla sam da je zaspao. Izgledao je toliko umorno.

Ja:G-gospodine?

Blago se cimnuo i vratio u javnost, blago trljajući oči pogledao je u svoj ručni sat i spakovao se.
Kada sam zaključala kafić, uzela sam svoju biciklu i spremala se da krenem.

Xx:Doviđenja, vidimo se sutra.

Dobacila sam isto i pratila svaki njegov korak. Odlazio je do crnih kola koja su izgledala veoma skupo. Bila sam spremna da krenem kući kada mi je od jednom pao lanac.

Ja: Ugh! Zašto sam ovoliki baksuz? Danas je sve bilo u redu?

Pokušavajući sama da shvatim šta se dešava čula sam korake i brzo se okrenula.

Xx: Treba li ti pomoć?

"Poslovni čovek" je stajao iza mene i upitao me. Čudno....
Odgovorila sam.

Ja:Ne, u redu je. Samo je pao lanac, ali hvala na pitanju.
Xx:Mogu da ubacim tvoj bicikl u moj auto i da te odvezem kući? Verovatno ne želiš sama da se vraćaš po ovakvom mraku?

Cenim to što pokušava da bude fin ali već je ostavio loš utisak na mene.

Ja: U redu je, i onako ne ulazim u auto sa ne poznatim ljudima.
Xx:Ja sam Jimin. Park Jimin.

Pružio je ruku i rukovali smo se.

Ja: Drago mi je. Ja sam Lee Y/N.
Jimin: Sad kada se poznajemo mogu da te odvezem.
Ja:Ne, šetaću. Biću dobro. Vidimo se sutra.

Otišla sam ostavljajući ga tamo samog. Biciklom do posla mi treba oko 30 minuta, a tek peške....
Dok sam tako hodala u nekim trenucima bih se pokajala što nisam dolustila da me poveze. Moje misle prekidaju koraci koje čujem iza sebe.
Okrećem se neprimetno i ugledam visokog muškarca u crnom, imao je kačket i glavu je držao spušteno tako da nisam mogla da kažem kako je tačno izgledao. Jeza me je prošla što me je nateralo da ubrzam malo. Svaki put kad bih ubrzala i on bi. Plašila sam se. Nisam imala ni koga da pozovem. Wendy je na poslu a sa roditeljima ne pričam već dosta vremena. Kroz misli mi prolaze loše stvari dok nesvesno ubrzavam i počinjem da trčim.
Muško je. Brži je i izgleda mnogo jače od mene.

Od jednom me je zaslepelo svetlo, zažmurila sam i stala kao i auto ispred mene. Nisam mogla jasno da vidim ko je u kolima ali sam znala da je muškarac iza mene pobegao. Svetla se gase i ugledam kako se vrata otvaraju. Iz kola izlazi Jimin koji mi prilazi.

J:Rekoh ti da pođeš sa mnom.
Ja: Hvala ti.

Mrzim da priznam to da je u pravu pa gledam u stranu. Moju biciklu je stavio u njegov auto i ponudio mi vožnju do kuće koju nisam odbila ovaj put.
Put je bio prilično tih.

J:Pa jel studiraš?
Ja: Ne, napustila sam studije i zaposlila se u tom kafiću.
J:Ahh, koliko imaš godina?
Ja: 19, ti?
J: 22. Posao sam nasledio od oca i sada radim u scojoj firmi.
Ja: Izgleda veoma dosadno. Čime se baviš pa imaš toliko papirologiju da rešavaš svaki dan?
J: Tajna...

Ja:Pa, ovde živim. Vidimo se onda sutra.

Ponovio je isto i otišao. Na putu do mog stana misli su mi se vrtele oko tog njegovog tajnog posla? Hm? Šta to može biti?

_______________________________________
Drugi deo je ovde.... šta mislite čime se Jimin bavi?

Nastavak uskoro♡♡