Moja Nornija 🔚

4. Šopiiiiiiing

- Pa jesi ti normalna? – ova Moja stoji iznad mene i ljuta je. – Jel vidiš aute? Jel ih čuješ? Mogao nas je pogaziti – gunđa i gunđa dok mi opet stavlja ogrlicu, ovaj put ju je malo jače stegnula da se više ne mogu izvući. Umjesto da mi čestita jer sam otjerala onog psa, ona gunđa. Nikad neću skužiti te ljude.

- Srce mi je stalo – govori Velikome.

- Da čovjek nije zakočio, i stalo bi ti. Kud se ideš i ti bacati pod auto? – Veliki je ljut.

- Nisam razmišljala – Moja uzdiše. - Idem joj sutra kupiti ormicu, iz nje se neće moći izvući – govori velikome.

Nemam pojma šta je to, ali jeeee... Šoping! To znači da se ide nekud.

Došao je šoping. Parkirala je, povela me iz auta i krenule smo prema velikom dućanu iz kojeg, kad god netko prođe kroz vrata, dolaze predivni mirisi. Vučem ja nju (opet!), ali ona vuče mene i prođemo pored dućana. Ajme meni, vučem ja nju natrag, ali badava. Em ne kuži, em je ćorava, pa ta ne vidi ni vrata. Odvukla me na travu i stala. Stoji. I čeka. Aha, znači čekamo nekoga? Ne smiješ sama u dućan?

- Ajde Nora piš piš.

Ali ne piški mi se.

- Ajde Nora piš piš, onda idemo unutra.

Krenule smo polako šetati, njušila sam svuda, tu ima toliko mirisa različitih pasa da mi se vrtilo u glavi. I tako smo šetale i šetale, sporo, naravno, kad ona ne može brže. Gore-dolje, gore-dolje. Dobro, ako će biti sretna ispustit ću malo. I konačno, konačno smo krenule u dućan. Ajme, ljudi, pa to je da poludiš od sreće. Od sve te hrane, grickalica, igračaka nisam znala di bi prije. Uzela je velika kolica i krenula me staviti u njih.

A ne! Nećeš! Počela sam skakati da joj objasnim da nema šanse da me vozika pa da ne mogu doći do svega toga oko nas, pentrala sam se po onim kolicima i skoro sam uspjela skočiti iz njih, ali me je ulovila u zadnji čas, teško uzdahnula i spustila me dolje. To! Vidi ovo, jao što miriši, mmmm, pa ovo, a gle tamo, idem si uzeti, kakav dobar miris, mljac. Zgrabila sam vrećica koliko god sam mogla i spremila ih kraj sebe na pod, ali Moja ih je počela skupljati i vraćati natrag, opet, naravno, gunđajući.

- Ej, vrati, to je moje – ma badava ti njoj pričaš, ništa ne razumije. Izabrala je nekakvu vrećicu koju ja nisam mogla dohvatiti, ajde dobro, to su one pločice koje smo već ja i Maša grickale. Omotala si je lajnu oko ruke da hodam skroz uz nju pa nisam mogla više njušiti sve te divote oko nas i nisam si ih sama mogla uzeti, a onda smo prošle kraj stakla iza kojeg je dopirao čudni miris.

- Ej, stani, stani, šta je ovo? – vukla sam ju koliko sam mogla.

- Opa, vidi zeko – čučnula je kraj mene.

- Zeko? Mmmm... - gledala sam u to neobično stvorenje koje onako uplašeno čuči i trese se. Ima ogromne uši i stalno ih mrda. Bilo bi se zabavno igrati s njim, ali ne mogu od stakla. Pa šta, nećemo sad gledati u njega, nemamo šta gledati, vidiš da taj samo čuči. Ajmo dalje, nismo još sve vidle, povukla sam ovu moju i konačno se i ona sjetila da smo u šopingu. Taman sam se zagledala u hrpu vreća iz kojih se širio super miris kad sam osjetila nekoga iza leđa. Neko mi njuši guzicu! Skočila sam, okrenula se i počela se derati na njega.

- Nora, prestani, smiri se – ova Moja je čučnula pored mene i krenula me stišavati, ali čekaj, nisam mu još sve rekla. Ekipa u dućanu se počela okupljati oko nas dok sam ja vikala.

- Prestani, dereš se ko da te kolje – Moja je postala stroga. Derem se, pa šta? Vidiš da je glup i da ne kuži, a ovaj dvonožac s njim gleda u mene ko u idiota. Bolje si nauči svog psa šta je pristojno. Isplazila sam mu jezik, ma pokazala bi mu i srednji prst, ali mi psi to ne možemo.

- Daj, idemo odavde, napravila si šou – povukla me je i krenule smo prema blagajnama. A tamo... Mmmmm... one stvarčice za grickanje ponuđene na sve strane, nekakav dugački štap koji senzacionalno dobro miriši i još mi je tu na dohvat. Zgrabila sam odma dva, za svaki slučaj.

- Ej, pusti to – govori Moja, ali ne dam. NE DAM! Nećeš mi to uzeti, jel ti kužiš kako to dobro miriši. Uzdahnula je i povukla jače pa je i to stavila u kolica. Dobro, znači, dobit ću poslije. Jesss! Pouka: samo budite uporni i dignite galamu kad treba, pokažite im šta želite i nemojte se sramiti. Ovi dvonošci su tu da nam ispunjavaju želje. Vjerujte mi, znam, lako ih je istrenirati. Par trikova i mijesiš ih u šapama kako te volja.

***

Norolina

- Dobar dan, trebala bih voditelja azila.

Nakon objašnjavanja da imam psa koji je čipiran na njih napokon mi se javila voditeljica. Verglam joj priču i smrznem se kad mi odgovori da je ona njihov pas i da je samo oni mogu udomljavati.

- Ali ja sam ju već udomila, tu je kod mene dva tjedna.

- Gospođo, psa koji je čipiran i ima poznatog vlasnika trebate vratiti vlasniku.

Digla mi je tlak na tisuću.

- Gospođo, ovaj pas je sada moj, a vi me prijavite – došlo mi je da prekinem poziv.

- Dobro, dobro, mi samo moramo provjeriti uvjete u koje udomljavamo psa.

- Aha, kao što ste provjerili one kojima ste ju dali i koji su je izbacili! Di ste onda bili?

- Nema nas puno i ne stignemo sve.

-Ali mene stignete provjeriti, jel? – bila sam sve ljuća.

Tko zna kako bi ta svađa završila da Nora nije sjela ispred mene i pogledala me onim svojim prekrasnim smeđim okecima. Dobro, za nju ću spustiti loptu i otrpjeti. Dogovorila sam na kraju s voditeljicom, koja se i nije pokazala toliko loša, samo je žena očito preopterećena poslom, da im dovedem Noru kako bi me upisali kao vlasnika, a usput će obaviti i sterilizaciju, jer je to obaveza. Ne daju pse udomiteljima bez toga, dosta je napuštenih. Iako ja nikad ne bih napustila njezinu djecu, ali znam da bi mi se srce kidalo da joj ih u nekom trenutku moram uzeti i podijeliti drugima. Onda bolje da ih niti nema.

Susjeda je, doduše, bila došla s idejom da sparimo moju Noru i njezinog pudleka, to ne bi bili veliki psi i garant bi bili preslatki.

- I šta ćemo onda s njima? – pitala sam.

- Udomiti.

- Šta ako ne nađemo dovoljno dobre domove? Šta ako ih bude, šta ja znam, osam? Di ćeš naći toliko udomitelja?

- Naći će se, znaš kako bi bili slatki.

- E pa, koliko ja znam sebe, takve slatke ih ne bih mogla nikome dati i šta onda? Imala bih čopor pasa. Sorry, stara, nađi ti njemu drugu curu.

***

Čekaj, čekaj, ovo mi je poznato. Kako smo se približavali dugačkoj žičanoj ogradi, a nos mi ispunili poznati mirisi, bila sam sve očajnija. Tako, znači, ovamo njanjanja, ti si divna, krasna, ja te volim, a sad me vraćaš. Parkirala je i povukla me prema onoj kući u kojoj pikaju, a onda sam opet vidjela NJU. Bijelu Kutu! Onu koja pika. Srce mi je prepuklo od tuge. Vraća me u ovaj logor. Moći ću samo sanjati travu i fine štapove i šetnje i šoping i krevet...

Višak sam. Opet.

***

Jadna Nora, nikako joj objasniti da nije višak. Eh, šta su ti traume :(