Moja Nornija 🔚

12. Vidi lovaaaaa

Ostala je još samo ova čupava, najtvrdoglavija i najupornija kopačica. S njom jednom imala sam posla kao sa svima ostalima. Nema veze, bilo je ipak zabavnije nego kad sam sama. Jako brzo je rasla, Moja je govorila da će biti jako veliki pas, a vidjela sam i sama da je već sada velika skoro ko ja. Kad ju nisam morala odgajati, odlično smo se igrale.

No, onda su jednog dana ljudi došli i po nju, a Moja je plakala kad su je odvezli. Sin joj je dodao cijelu rolu papirnatih ručnika i rugao joj se: - Hoće ti to biti dosta? Bilo je i meni malo krivo šta je mala otišla, bila je dobra za igru, ali sam se veselila jer je sada sve opet samo moje. Hm? Pored ove moje luđakinje sreća je trajala kratko.

Jednog dana došla je njezina prijateljica T i donijela lopticu-skočkicu. Mislim, ta je loptica izgledala kao štene, ali je skakala ko one skočkice za kojima možemo juriti. Samo što su loptice pristojne i šute, a ova je ispuštala jako visoke tonove što je bilo jako naporno. Moja ju je pokušala smiriti, pa ju je zatvarala u boksić, davala joj klopu, ali ništa nije pomagalo. U boksiću je bila još glasnija, tako da sam mislila da će mi bubnjići popucati. Puštala bi je po dvorištu u nadi da će se umoriti i smiriti, ali ništa od toga.

Dobro, Nora, jel ovo tvoja akademija? Je. Pa onda ti neće jedno malo čudovište pokvariti imidž. Zamislite samo da se pročuje da u Norinoj akademiji možeš raditi što te volja. A ne, ni slučajno. Skočkica je i tog popodneva skakala po terasi i skakala i skakala dok je nisam dohvatila i pričepila. Malo sam joj zarežala na uho, čisto da joj objasnim da je takvo ponašanje nedopustivo. I znate šta? Ugasila se u sekundi. Aha! Dobra sam. Bravo ja! Nema ništa od razgovora i cici-mici, zgrabiš, stisneš i čekaš da se smiri. Nakon toga bilo je dovoljno da malu samo pogledam, odmah bi legla i počela se izvinjavati. Jednim zahvatom riješili smo i skakanje i vrištanje. E tako, sad se možemo družiti.

***

Skočkica je otišla, pa je došla jedna starija kujica koju su navodno našli na smetištu sa štencima. Štence su udomili, a nju nitko nije htio jer je starija. Otišla je ona, pa su došli mali crni gegavci. Otišli su oni, došla je jedna prelijepa mlada curica s kojom sam se fenomenalno igrala. Uglavnom, stalno je netko dolazio i odlazio, stalno se dovlačila neka klopa, ali vidjela sam da je Mojoj pomalo dosta. Kukala je kako je umorna, kako mora napraviti pauzu, kako nema love...

E da, lova. Znam ja šta je to, kad idemo u onaj moj dućan moram čekati da ona njima da lovu da bi meni dala nešto fino. Pa sam počela razmišljati kako bih joj pomogla da si nabavi lovu jer, ako ona nema love, neće Nora imati šta grickati. Logično, jel? Jedan dan smo šetale po kvartu, bilo je lijepo toplo popodne i vidim ja tipa kako sjedi uz jednu kuću, a pred njim kutijica s lovom. Jessss! To! Evo rješenja. Malo cimnem, zgrabim tu kutijicu i krenem vući ovu moju da što prije zbrišemo odavde.

- Nora, si ti normalna? Pusti to – urla Moja i vuče me k sebi da mi otme kutijicu.

- Ma neee, daj idemo, tu ti je lova – probam joj reći, ali ne kuži. Dok smo se tako natezale, lova je padala zveckajući po cesti, a ona ju je skupljala i gunđala da ju opet sramotim. Ja? Pa samo sam bila poduzetna. Onda je zamotala lajnu oko ruke da budem skroz uz nju i vratila se do tipa koji je tamo sjedio. Samo je govorila „oprostite, molim vas" i još izvadila iz džepa našu lovu i stavila u onu kutijicu. No, krasno. Sad će reći da nema za moje grickalice i da sam si sama kriva. Neću više ništa poduzimati, šta god napravim nije zadovoljna.

Bilo je to prvi put da mi se više nije šetalo. Otišle smo doma.

***

Par dana kasnije smo se pomirile, iako sam još bila malo ljuta jer je svima pričala da kradem od prosjaka. Dojurila je s posla i rekla: - Brzo, brzo, idemo na šišanje. Ne možeš takva na more.

Moreee! To, znači opet se ide. Jedva čekam. Pa ako za to trebam otrpjeti šišanje, OK. Uostalom, i to je zabavno ako čovjek, pardon pas, zna šta hoće. A ja znam kako se zabaviti kad me teta S šiša (nemojte ju pobrkati s kumom S). Evo, priznat ću. Dakle, teta S me stavi na stol, zakvači me da ne padnem, uzme mašinicu i krene zujati. Malo se vrtuckam, čisto da bi i njoj bilo zabavno i da bi mogla stalno govoriti: Mir, Nora. Budi mirna. Daj se smiri. I tako stalno. Onda se ja u pola šišanja počnem jako vrtjeti pa se ona zabrine.

- Jel ti se piški? Moraš van?

Ja se samo i dalje vrtim, pa me ona otkvači, spusti sa stola, stavi na lajnu i odemo u šetnju po kvartu. Malo ponjušim travicu, pozdravim ljude, malo pišnem da ne bi teta S pomislila kako sam lagala i vratimo se unutra. Pa šta nije zabavno?

Moram reći da teta S uopće nije fer jer kad Moja dođe po mene i pita: Jel bila dobra?, teta S se krene žaliti da sam bila nemirna, da smo morale prekinuti šišanje jer mi se išlo u šetnju i da moje šišanje traje uvijek duplo dulje nego kod drugih. A meni se nije žalila. Mislila sam da se baš lijepo zabavljamo. Nikad neću shvatiti te ljude.

***

Nadam se da vam je sada, kako poglavlja odmiču, jasnije što sam mislila kad sam rekla da je njezina ljubav bila malo pomaknuta. Ali nitko se nije ozbiljno bunio zbog toga