Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
Vratili smo se s mora, Moja je krenula na posao, Maša je s Velikim, a meni je dosadnoooo. Stalno patroliram po dvorištu i puno sam na ogradi jer je ispred kuće park po kojemu se svako malo šeću neki psi sa svojim dvonošcima, pa ja vičem na njih. Mislim, to je moj park, mogli su bar pitati jel smiju biti tu. Otišla bih ja to njima objasniti, ali su stavili na ogradu nekakvu žicu pa više ne mogu glumiti palačinku.
Odemo često u šetnju kraj jednog potoka i to je super jer je uz njega veeeeeliko, stvarno veliko polje po kojem možeš juriti i juriti, a onda se sjuriš u potok, pa malo kopaš i opet juriš po polju. I tako stalno. Moja uvijek urla na mene da sam se „požbukala" pa kad dođemo doma prvo slijedi uobičajeno maltretiranje, pardon – tuširanje. Najgore mi je kad poslije tuširanja uzme onaj grozno glasni pištolj i puca iz njega po meni s vrućim zrakom.
Uz kuću je posadila cvijeće koje mi se sviđa i ne bi ja, časna riječ, ali je u tako mekanoj zemlji da mi je neodoljivo. Moram! Onda ona dođe doma i urla na mene da sam opet usvinjila i da nek prestanem kopati jer to više nije za izdržati. Priznajem da se uvijek malo plašim i probam biti fina i pristojna, onako kako me Maša učila, ali kad je nema doma šta drugo mogu raditi? Pa kopam i nadam se da neće vidjeti kad dođe. Ali vidi. Svaki put.
Jedan dan sam malo pretjerala, bilo mi je baš jako jako dosadno, a ona je ljutito kuckala po kompjuteru. Dva dana kasnije pred kućom je stao kamion pun kamenja. I znate šta su napravili? Svuda su, ali svuda oko tog cvijeća poslagali kamenje, radili su cijeli dan i onda me je Moja pobjedonosno pogledala: - Ajd sad kopaj ako možeš.
Ha! Ovo je izazov, a ja nikad ne propuštam izazove. Čim je toga jutra zadovoljna otišla na posao, valjda u nadi da sad neću moći kopati, primila sam se posla. Kako ono ide? Kamen po kamen... dobro, nisam napravila palaču, ali je ta hrpa nasred staze dobro izgledala. Ne ko palača, možda kao nečije gnijezdo. Došla je doma i odmjerila šta sam napravila. Mislila sam, pohvalit će me jer sam stvarno bila vrijedna, premjestila sam lijepu hrpu kamenja i presadila nekoliko cvjetova, ali je samo okrenula glavu i ušla u kuću.
Ups! Ovo nije dobro, nije čak ni gunđala. Ne sviđa joj se gnijezdo! A baš je lijepo, hrpica kamenja i cvijeće po njoj, a sve to nasred staze tako da ga svatko vidi. Uopće ne cijeni moj trud i ne poštuje kreativnost. A to je i moje dvorište, valjda i ja imam pravo odlučiti kako će izgledati.
***
Otkad je zahladilo više ne kopam, ma ne izlazim ni na dvorište, samo se sjurim popiškiti i u sekundi sam natrag. Neću ni u šetnju. Samo kuća. Naime, mi smo vam pod opsadom. Neprijatelj napada, od jutra do mraka slušam eksplozije sa svih strana. Pričala sam s Mašom i ona mi je rekla da se i ona jako boji tih eksplozija, ali da se one svake zime ponavljaju. Još me je upozorila da će biti sve gore i gore, onda će jedne noći biti opći napad, a nakon toga slijedi smirivanje.
- Ali tko napada?
- Svi, a najviše djeca.
- Ma daj, pa ja baš volim djecu.
- E pa onda se i dalje tresi od njihovih napada – bezobraznica mi je uzvratila.
Moja me sažaljivo gleda kako se tresem i stalno mrmlja: „proklete petarde, proklete petarde". Aha, znači ta djeca koja napadaju se zovu petarde. Ma pokazala bi ja njima, ali se previše bojim. Možda je to zato što nisam pravi šnaucer, nego mješanac. Kaže Moja da sam mješanac šnaucera i vraga, ali to sigurno nije točno, jer da sam takva ne bi mi te petarde uništavale živce nego bi ja uništila njih. Ovako dane provodim tako da se skrivam po najdubljim ćoškovima, nikad ne znaš hoće li ti ta petarda pasti na glavu. I tako sam se ja danima tresla, sve dok...
Ova Moja je taj dan bila osobito vesela, sređivala je kuću i kuhala neku jako finu papicu, osjetila sam piletinu i mrkvu. Stalno sam joj se motala pod nogama u nadi da će shvatiti kako bi nešto od toga trebala dati i meni, ali se pravila blesava. To je skuhala, ubacila unutra još nešto, izvadila kalup, poklopila i stavila mi izvan dohvata. E jesi škrta, mislila sam si dok sam hrdala svoje kekse. Ali kad se smračilo, sve sam joj oprostila jer su mi došli prijatelji - onaj susjed kojemu na kraju nisam bila cura, pa kujica od mamine kolegice koja mi je kuma jer je Moju nagovorila da me uzme i, naravno, Maša. Ludirali smo se po kući jer je vani bilo prehladno, a onda...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Onda joj nisam samo oprostila, onda sam joj stoput oprostila. Gledala sam u tu divotu na stolu koja je predivno mirisala, a Moja i prijateljica su vikale „sretan rođendan". Ne znam ja točno šta je to rođendan, ali ako to znači da dobiješ tako finu papicu, može taj rođendan doći svaki dan.
***
Poslije toga je rođendan, tj. fina papica dolazio često. Pa kad ju je taaaako voljela
