Plač žutih dunja

III poglavlje

9. Mart 2000 godine cu pamtiti kao dan svog spasenja. Na taj dan je u očevu kuću ušao gospodin Milan Petrović. Vlasnik vinarije, udovac i džentlmen. Majci je odmah zapao za oko zbog zlatnog sata i skupog kaputa. Ocu valjda što je bio bolji od njega. A meni jer je prvi koji me je pogledao dobroćudno kao deda. Nisam znala zašto je došao. U našu kuću ljudi nisu ulazili bez teške muke. Majka je pažljivo odložila kaput, sada već znam da je bio Armani, i uvela ga u dnevnu sobu. Otac je ustao i raširio se pokazujući time svoj, već godinama poružnjeli izgled, i pružio ruku. Ja sam sve to gledala iz ćoška svoje male sobice.

"Kojim dobrom?", otac ga je odmjeravao shvatajući da je ništa u odnosu na markantnog gospodina koji je poprilično ispunio prostor i ovako male sobe.

"Dobro i jeste. Imam nešto ozbiljno porazgovarati sa vama.", bio je smiren i ozbiljan. Lice mu nije pokazivalo ni jednu jedinu emociju.

"Zorka, donesi rakiju. Gospodin 'oće ozbiljno da priča. Dunja, dolazi ovamo! Pozdravi gosta."

Nesigurno sam izašla iz sobe. Obučena u staru krpavu haljinu još iz prvog razreda srednje škole, sigurno nisam izgledala kao princeza, ali pobogu, nisu ovo ni bili dvori, a nisam ni imala princa.

"Ovo je moja ćerka, Dunja.  Završava treći razred gimnazije. Pruži ruku Dunja."

Otac je volio da mi se obraća kao da sam maloumna. Smatrao je da su žene za kuću i krevet. Ne trebaju da znaju manire nego da kuhaju i šire noge. Znala sam da je preko volje tražio da pružim ruku. To je uradio samo da bi bilo malo veći u očima gospodina Milana. U svakom drugom slučaju je mrzio da me ijedan muškarac gleda ili dodiruje. To je mogao samo on.

"Dobar dan gospodine. Dobro došli. Ja sam Dunja Popović."

"Dobar dan Dunja. Milan Petrović, i bez gospodine, molim te. Mislim da bi vrlo brzo mogli postati i prijatelji."

Pustila sam mu ruku. Majka je nosila rakiju iz kuhinje,a usput i otkopcala jedno dugme na svojoj seljackoj kosulji, ne bi li pokazala ono što možda samo ovaj čovjek ovdje još nije vidio.

"Izvol'te gospodine. Poslužite se. To je naša domaća šljivovica, ja sam je lično pekla.", pokušavala je da unese svoje grudi gospodinu u lice.

Bilo mu je neprijatno. Sigurno je čuo priče, ali vjerovatno nije očekivao da će se kola prelomiti i na njemu.

"Eh, da mi pređemo na razgovor. Recite, čime smo zaslužili ovu posjetu? Ne znamo se, a došli ste nam u kuću."

Duboko se nakašljao, a onda izgovorio riječi koje su otpočele moj novi život.

"Ja sam ovdje zapravo zbog vaše kćeri, Dunje. U selu mi je rečeno da tražite Dunji muža."
"Tako je gospodine. Planirali smo ove godine udati Dunju, već joj je vrijeme. A i ovakva cura ko što je moja treba da ima muža.", majka se ubacila.

"Da pređemo odmah na stvar. Ja hocu da oženim Dunju."
"Kako molim!? Jesam li ja dobro čuo?"
"Vidite gospodine Popoviću, ja sam mlad ostao udovac. Bog mi je odnio ženu ko rosu, u trenu. Djece nemam, rodbina daleko. Ja sam, kao što ste sigurno i čuli, bogat čovjek. Imam svoju vinariju. Treba mi neko s kim ću provesti ostatak svog života. Neko da ga naučim poslu, neko kome bih jednog dana mogao ostaviti sve svoje. Raspitao sam se za vašu ćerku i rekli su mi da pametnije i mudrije djevojke nema nadaleko. Zato sam došao da tražim njenu ruku."

Bila sam zaprepaštena. Zar se nije bojao da će ga moj otac ubiti? Da je bilo koji drugi muškarac, zgadio bi mi se i ne bi mi palo na pamet da prihvatim njegovu ponudu. Ali u njemu je bilo nešto dobro, nešto što nisam mogla odgonetnuti, ali sam znala da mi ovaj čovek ne bi naudio.

"Čuješ li ti sebe šta govoris? Manijače! Znaš li ti koliko je ona mlađa od tebe?!"

Otac je grmio kao nikad do sad.

"Znam gospodine. 30 godina."

I dalje je bio začuđujuće smiren. Možda zato sto je već tada znao da ću bez obzira na svog oca, postati gospođa Petrović.

Otac se počeo derati i mahati rukama. Vrištao je neka izlazi iz njegove kuće, ali nije ga dirao. Znao je da bi ga ta gromada u skupom odjelu mogla rastrgati. Majka je samo ravnodušno stajala sa strane. Ona je znalada bi joj se ovo moglo isplatiti, ali svejedno nije smjela izazivati oca. Nije ona imala dovoljno hrabrosti ni za šta u životu.

"Ja sam ovdje došao sa namjerom da uzmem vašu ćerku za ženu. Ona za par dana postaje punoljetna, i ako ona odluči da joj je moj ponuda pogodna, vi tu nećete moći ništa. Dunja, da li prihvatas da postaneš moja žena?"

Nijedna normalna osoba ne bi prihvatila da se vjenča nekim ko je stariji 30 godina, ali ja sam nekako znala da Bog za mene ima planove sa ovim čovjekom. On je značio izlazak iz ove bjede i bijeg od bolesnika koji sjedi pored mene. Znala sam šta mi je činiti.

"Prihvatam."