Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
„Amerika je zemlja mnogih mogućnosti, mila. Duša me boli kada uveče dođem sa posla i vidim te ovakvu, umornu i izmoždenu, molim te razmisli još jednom. Rad u onoj smrdljivoj fabrici ni tebi ni meni ne odgovara, misli na Ilianu.“ Uperio je svoj mesnati prst u mene dok sam se igrala sa svojom, sad već ćelavom Barbikom u ćošku male, zagušljive prostorije, a koju smo nazivali dnevnom sobom. „Ovde mi brane da radim ono što najbolje znam, ali tamo me ništa ne može sprečiti, imaćemo bolju budućnost, mirnije sutra...“
Ovo sam kao klinka puno puta čula da sam i ja počela verovati u Vladove reči.
Vlad je bio čovek veći od života, a koji se u našima pojavio kada sam imala tri godine. Svog, pravog oca nikada nisam upoznala, ali i ne želim jer je Vlad od prvog trenutka kada su nam se pogledi sreli preuzeo brigu o meni i mami. Njoj je trebao vitez na belom konju, koji će je za ruku voditi kroz život, a meni je bio potreban otac na kojeg ću se moći osloniti.
Čoveka vrlo često možeš oceniti na osnovu njegovog ponašanja prema onima koji mu nisu ništa. Mene je taj grubi, ogromni div proglasio svojom i bez obzira na bedu u kojoj smo živeli na samom severu Rusije, nikada me niko nije smeo pogledati, a kamoli mi se obratiti pogrdnim rečima. Više nisam bila nečije kopile, sada sam bila Vladovo derište i ovo, da budemo načisto nije bila uvreda nego titula.
Iliana Vladova, to mi je bilo ime i prezime koje sam ponosno nosila, iako sam se po mami prezivala Vasilijevna.
Vlada su mrzeli, Vlada su voleli, ali su ga svi neizmerno poštovali.
Nije bilo čudno što je insistirao da se preselimo u Ameriku i svoje korene zauvek ostavimo u Rusiji. Taras, Vladov stariji brat je već živeo tamo mnogo godina unazad, kao i Vlad i on je bio borac koji je zbog svojih ubeđenja otišao u svet. Imao je svoju teretanu, svoj borilački klub, imao je ime, sada, kada imam ove godine mogla sam zaključiti da je Taras živeo Vladov san, onaj koji nije bio dovoljno snažan, jer nije želeo mene i mamu ostaviti za sobom.
A mogao je.
Ni sama ne znam kada, ni koji je razlog bio da majka napokon kaže da preseljenju, ali jeste. Mislim, tada nisam znala, kasnije sam saznala i to na veoma bolan način. Sve istine na kraju isplivaju, a mamina je vrištala, sedam meseci nakon što smo zakoračili na Američko tlo.
Imala sam svega pet godina kada smo ostali bez Sofie Vasilijevne, njena potreba da prati Vlada na tom putovanju nije bila ništa do sebične majčinske ljubavi, želela me je ostaviti u jakim i sigurnim rukama čoveka koji bi pre poginuo nego dozvolio da mi se nešto desi.
I dobro je izabrala. Vlad je bio moja stena, moja mirna luka. Taj, od života veći čovek u meni je gledao svoje dete, svoj razlog postojanja bez obzira što nisam imala ni trun njegove krvi, bila sam zaostavština žene koju je voleo onako kako jedan Rus ume. Žestoko i opasno.
