Oops! Bu görüntü içerik kurallarımıza uymuyor. Yayımlamaya devam etmek için görüntüyü kaldırmayı ya da başka bir görüntü yüklemeyi deneyin.
„Iliana dušo, šta se dešava sa tobom?“ hiljadu puta postavljeno pitanje, a na koje nisam Vladu smela dati odgovor, pekao me je u grudima, ali kao obično, odmahnula sam glavom, nabacila sam svoj najbolji lažni osmeh na kojem sam dugo radila pa sam odgovorila onako kako je navikao.
„Ne znam o čemu pričaš.“ Slegla sam ramenima i prevrnula sam očima.
„Znaš, znaš, samo što si odabrala da ćutiš. Ponekad mi je žao što u tvoj život nisam doveo neku dobru ženu koja će voditi računa o tebi i ovim ženskim sranjima.“ Rekao je dubokim glasom koji je išao uz njegovu pojavu, ali sa teškim Ruskim naglaskom kojeg nije želeo da se reši.
„Dobra žena?!“ grohotom sam se nasmejala. „Kao da za tebe takva postoji, po tebi je moja mama bila svetica, a te cipele nije lako nositi. A pravo da ti kažem ni jedna to ne bi ni htela. Nama treba čovek koji će nas držati kao malo vode na dlanu, a ne nas upoređivati sa mrtvacima. Moja mama je mrtva, pomiri se s tim i nađi neku ženu koja će gledati to tvoje matoro dupe.“
Sad je red bio na njega da prevrne očima i odmahne glavom. Bez obzira što nisam bila njegova, godine koje smo proveli zajedno usavršili su naše pokrete tako da smo sve identično radili. Što se mene tiče to i nije čudno jer sam u Vladu uvek videla oca, uzora i čoveka kakav sam ja želela biti, samo što ja nisam bila muško, nego žensko.
„Nećemo o tome.“ I samo tako promenio je temu. Umorna i znojava stajala sam u ringu, naslonjena na konopce. Gledala sam dole u njega dok je on proučavao tabelu sa statistikama.
Svake nedelje sam se merila, svake nedelje proveravao se moj rezultat, pomerale su se granice, treninzi su postajali učestaliji pa sam sada trenirala pet sati dnevno, sedam dana u nedelji, bez izuzetka.
„Moramo ti povećati mišićnu masu, opet.“ Rekao je sa osmehom đavola koji sam mrzela, jednako kao i taj trening.
„Sereš, ovo je samo način da mi vratiš za ono što sam rekla da si mator.“ Optužujuće sa zacvilila.
„Možda jeste, možda nije, ali ti svakako ideš napolje.“ Nasmejao se glasno zabacujući glavu unazad zbog užasa koji se na mom licu ocrtavao.
„Hajde, hajde, možeš ti to.“
„Znam da mogu jebote, ali mrzim kako kasnije ne mogu da hodam bez da zacvilim na svakom koraku.“
„Pa da treniraš tako stalno, umesto kada te nateram sada ne bi imala tih problema. Hajde kreći. Bićeš sama.“
„Znači, ovo zveranje u tabelu je predstava za mene? Ti si znao za sve pre nego si počeo da izvodiš?“
„Nisam znao, nego Jake neće doći, ni danas. Jebeš mi sve tom momku je glava tako duboko u pički da više ne zna koji su pravi prioriteti.“
Šamar, mentalni šamar, onaj koji obara na dupe sleteo je na moj znojavi obraz, kao i svaki put kada neko prokomentariše Jakeov seksualni život. Krda devojaka svakodnevno su šetala u njegovom pravcu, a on ih je birao kao kolač u poslastičarnici.
Samo ja, jedino ja bila sam nevidljiva.
Bol, ona koja obuzima celo biće strujala je mojim telom jednako kao bes. Mešali su se u mojoj krvi sve dok nisam počela da se tresem od nemoći. Raširila sam konopce pa sam skočila na pod. Dugim, odlučnim koracima krenula sam prema „sobi bola“ koju sam tako zvala od kako sam se profesionalno počela baviti ovim, a iz razloga da budem primećena.
Drvena, garažna vrata stajala su ispred mene, i samo me je korak delio od prostorije koji sam mrzela. Ne zbog treniranja, nego zbog bola koji sam svaki put u njoj osećala.
Podigla sam ih i udahnula sam onaj poznati miris znoja i mučenja i znala sam da ću opet preterati, znala sam da ću kao i svakog prethodnog puta povratiti na kraju treninga, jer je to već dobro poznat scenario.
To je ova prostorija pravila od mene, kukavicu, kmezavu glupaču, koja je svoja osećanja jedino ovde ispoljavala.
Spustila sam vrata za sobom ne želeći da iko svedoči tome. Laganim korakom odšetala sam do svog ormarića pa sam izvukla bandaž traku koju imam od kad znam za sebe.
Nekada je bila crna, ali danas je siva, sva boja joj se isprala, lastiš je na nekim mestima izgubio svoju elastičnost, ali nisam je imala nameru zameniti. Bila je moja, ravnala se po meni i po mojim umornim rukama.
Rukama koje nisu izgledale kao ženske, pune žuljeva, ožiljaka, zadebljane kože i surovo kratkih noktiju koji su se usecali u meso. Moje šake nisu bile ženstvene, nisu bile glatke, nikada ne bi pružile zadovoljstvo mekog dodira muškarcu koji je očigledno vapio za tim. Bila sam Jakeov kopija i ne znam koji mi je kurac bio kada sam mislila da ću na ovaj način privući njegovu pažnju.
„J. Ne možeš biti slep više jebote trebaš me, znaš da te volim, znaš da sam te oduvek volela.“ Rekla sam plačnim glasom dok me je držao prikovanu za strunjaču. Telo mi je podrhtavalo od seksualne tenzije koja se godinama gradila između nas.
„Iliana, ne govori to!“ besno je kroz zube ispljunuo dok mi je bolno stezao ruke iznad glave, kao da će me jačina njegovog stiska uplašiti, kao da ću prestati da pominjem očigledno. „Kao prvo, ne smemo, a sve i da smemo, misliš li da si ti ono što mi je potrebno? Misliš li da možeš da se meriš sa ijednom od onih cura koje mi se voljno bacaju pred noge, one sa sisama, dupetom i sočnim bedrima? Pojma ti nemaš šta je potrebno čoveku poput mene. Ovo ti po stoti put govorim, izbij sebi iz glave da imamo osećanja jedno za drugo. To ne postoji, to si umislila. Shvati već jednom i počni da živiš, jer mi je dosadilo da u mene gledaš kao tužno kuče. To je patetično i nepotrebno, jer... Ti si meni ništa!“
Te njegove reči su bolele, ali nisu ubile borca u meni, ne. Želja da mu dokažem koliko greši odvela nas je do ko zna kojeg poljupca, ali tu noć nisam imala nameru da ostanem na tome.
Ne.
Poljubila sam ga sa svom ljubavi i sa isto toliko mržnje, ali nisam bila usamljena u tome. Mrvio je moje usne, kažnjavajući me za sve što sam budila u njemu, jer iako je poricao, osećao je nešto. Besno ljubljenje, razjareni dodiri doveli su do silovitog kidanja odeće koja je smetala našim pregrejanim telima. Tu noć, izgubila sam nevinost, na veoma grub, bolan i spektakularan način. Ja sam ona koja je naučila na bol, ona koja je volela bol, koja je živela bol. Sve to je bilo ništa naspram onoga što me je čekalo nakon toga. Jake nikada nije vodio ljubav, bar ne sa mnom, kažnjavao me je jer sam ja bila ona zbog koje je gubio kontrolu, koja ga je podsećala svakodnevno na to, ali nije mi bilo važno, volela sam ga, uzimala sam sve što je imao da mi da. Živela sam sa tim i nisam se žalila. Imala sam njega, to je bilo dovoljno...
... ali, ja sam bila Jakeova greška, ona koja ga je koštala, pa svega. Mržnja koju sam osećala prema sebi je ništa naspram onoga što je on osećao prema meni.
Momak kojeg sam volela, nekoliko godina kasnije u sekundi postao je čovek koji me me mrzeo, kojem je životna misija bila da uništi sve ono ljudsko što sam imala u sebi. I verovali ili ne, uspeo je u tome.
