¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Prvih nekoliko meseci, kada smo ostali bez Sofie, nisu bili laki, ni njemu, a pogotovo ne meni. Trudio se da mi bude uteha, da prevaziđem strah od gubitka one na koju sam se oslanjala tokom svog kratkog života, da je pamtim onako kako je zaslužila i da težim da budem kao ona. Jaka, hrabra i odlučna.
Pred njim nisam morala sakrivati suze, pred njim se nisam morala pretvarati da mi ne nedostaje, jer je voleo pričati o njoj, o našoj Sofi.
Nikada me nije ostavljao samu, bila sam njegova senka od kada znam za sebe, čak me je i na posao vodio sa sobom, jer tamo me je uvek mogao imati na očima.
Vlad nije bio pristalica dadilja, vrtića i zabavišta, ne. Niko ga nije mogao ubediti da će jedan stranac voditi računa o meni bolje nego on sam, tada me je prvi put odveo u teretanu strica Tarasa.
Glasna muzika, zveckanje metala o metal, umorni uzdasi, miris znoja, povraćke i krvi bili su ono nešto što mi je ostalo urezano u sećanje.
Godinama kasnije taj izmešani vonj zamenio je miris ljiljana i vanile na koji je mama uvek mirisala.
Neke navike koje smo ona i ja imale ubrzo je zamenio strogi režim jednog borca. Vlad je bio čovek mekog srca, ali čelično disciplinovan. Još kao klinka navikla sam na njegov način ishrane, puno mesa, još više jaja, bez brze hrane i gaziranih sokova. Može se reći da nisam imala tipično detinjstvo, ali kada ne znaš za drugačije, naučiš da voliš ovakvo.
Puno puta sam se igrala na spravama, stajući na putu ljudima koji su plaćali stricu Tarasu gomile finog novca i to znam jer su mu puno puta prebacili, ali ja sam bila Iliana Vladova i jedino što su mogli bilo je da se pomire sa činjenicom da postojim. Onaj kome se to nije sviđalo imao je samo jednu mogućnost, da pokupi svoje stvari i ode.
Nisu odlazili, naprotiv, ostajali su i nalazili su načina da me zaobiđu jer je stričev klub bio najbolji.
On i Vlad su za kratko vreme napravili pravi haos sa MMA borcima koji su imali srca za to, ali ne i veštinu.
Kada kažete MMA borac morate znati nekoliko vrlo bitnih stavki.
MMA je: Deset posto sreća. Dvadeset posto veština. Petnaest posto snaga volje. Pet posto zadovoljstvo. Pedeset posto bol. Sto posto odlučnost.
Ako ste spremni na ovo sve, na godine treniranja, bezuslovnog odricanja, onda i u vama čuči borac.
U meni, bez obzira što nemam trunku Vladove krvi, postoji jedan, a to sam shvatila kada sam prvi put, bosom nogom stala na strunjaču iza dečaka nekoliko godina starijeg, a koji je za mene govorio da sam razmaženo derište koje svi moraju da trpe. Taj dan sam, vođena povređenim dečijim osećanjima prvi put napala nekoga s leđa. Kukavički potez nije prošao nekažnjeno iako su mnogi bili impresionirani, pa sam prvi put dobila batine od Vlada i na teži način sam shvatila težinu svoje greške. Niko nije mogao da shvati šta se desilo i kako sam uspela savladati dečaka najmanje dvadeset kilograma težeg od sebe.
Njegove reči bile su okidač i u mnogome su više bolele jer je bio onaj zbog kog je moje dečije srce ubrzavalo ritam, zbog kojeg sam se trudila trenirati, biti bolja od ostalih, želela sam ga impresionirati jer je on bio stričev zlatni dečko. Ja sam bila Vladova devojčica, on stričev momak i nekako sam ga oduvek smatrala svojim, ali..
Bolje da nisam.
Godine su prolazile, naše veštine su se poboljšavale, instinkti su se izoštravali, a Jake i ja postajali smo najbolji.
Najbolji drugari.
Najbolji borci.
A kasnije...
Kasnije najbolji ljubavnici.
Stric Taras i Vlad imali su jedno strogo pravilo, nema ljubavnih ni telesnih veza među borcima, to je bila granica koja se ne prelazi, a koju smo Jake i ja prešli puno puta i sve je bilo uredu dok jednom nismo bili uhvaćeni.
Na moje insistiranje, beskonačna ubeđivanja, da ono što osećamo jedno za drugo nije nešto što sme da se zanemari, Jake je popustio.
Tih nekoliko godina bile su najlepše u mom životu, adrenalin koji je pumpao naša srca bio je nešto na šta smo oboje bili navučeni, skrivanje veze, neizvesnost od sutrašnjice i prevelika doza arogantnosti bio je naš kraj.
