Ostani kraj mene

Moon light

Čekam.

Da li si se ikada osećala kao da ovaj život nije tvoj? Da nemaš kontrole? Da svi oko tebe žive,a ti samo dišeš. Da prosto nemaš razloga da živiš. Gradiš zidove oko sebe kako bi zaštitila svoj maleni svet. Ne razumeš okolinu. Oni ne razumeju tebe. Gledaš. Čekaš. Koga? Šta?

Verujem samo u jedno. Ako se sve u životu vraća,maleni,čekam te da se vratiš.

Mesečeva svetlost me je od malena obuzimala. U trenucima patnje,usamljenosti i bola,čekala sam noć sa spremnošću da me Mesečevi opojni zraci izvade iz tamnine svakodnevnog života. Uzela bih slušalice,pustila muziku,izašla na terasu dok me je svetlost koju sam ja osećala obuzimala. Za mene je to najlepši osećaj.

Kada me je otac ostavio,moj maleni svet bio je tu. Kada me je najbolji drug običnom porukom ostavio.

I u trenutku koji se skoro dogodio. Ostavio me je on. On. Napustio me,a nije objasnio zbog čega. Da,moj život me je napustio. Nakon velikog razdoblja tuge,doneo mi je sreću a potom je oduzeo. I evo me. Sedim na terasi,sa slušalicama posmatrajući svetlost koja me je uvek izvlačila. Nadam se da će i ovoga puta. Ali nekad pomislim kako nije tako jednostavno i moje misli se produže na čitav novi niz isprepletenih niti koje vuku slučajni igrači mog zamršenog i glupog života..