Ostani kraj mene

He did what?

Koračam kroz školu,svi ti pogledi me plaše. Vidim iste ljude,na istom nivou kao kad su bili u prvom razredu osnovne škole. Glupi su,detinjasti,nezreli. Volela bih da nisam došla. Nabacujem glupi kez da bih se uklopila i prilazim društvu. Upadam u glupe razgovore bez imalo smisla. Jedva čekam da odem odavde. Zaglupljuju me.

Zvonilo je i moje misli se vraćaju na njega. Kamo sreće da su uopšte otišle sa njega. Sa njegovih zelenookih očiju,usana koje kao da su stvorene za moje i tela koje drhti pri svakom mom dodiru. Bio je moj upotpunosti. Više ne,a ja ne znam zašto. Moje misli su suviše jake,koračam do kuće,gotovo sa suzama u očima. Nisam ga videla u školi,ali možda je dobro. Ne znam kako bih to podnela. Ulazim,izbegavam sva pitanja majke i bacam se na krevet. Majka ulazi u sobu.

'Šta si to uradila? Zar mi je to hvala za sve? Razočarala si me,mila moja.. Sutra te vodim u policiju da kažeš sve.'

'Šta mama,šta sam...'

'Šta ti meni šta,ajde pogledaj ovo?!'

Baca na mene otvorene novine. Gledam članak preko cele dve strane.

'Sumnja se da je F.L. iz Novog Sada počinio ova ubistva. Javnost je šokirana. Za sada nema dovoljno dokaza da ga uhapsimo. Prošao je sve testove koji pokazuju da nema veze sa ubistvima. Narod se buni,ali moraćemo da ga pustimo. Molimo narod da se smiri,rešićemo sve.'

Uplakana sam i ne verujem šta čitam. Nastavljam dalje.

'Ovo čudovište počinilo je šest ubistva odjednom. Kastrirao ih je,odstranio im lica! Kakav monstrum možete biti?! Još dečko ima samo 17 godina,šta ćemo sa ovim generacijama..'

Odbijam da poverujem u ovo. Nije moguće. Moje suze su jače,teško mi je da kontrolišem. Podižem glavu i primećujem majku kako se bori da ne ustukne i dođe da me zagrli. Želim da se ubijem. Zar moj maleni,zar moj Filip? Nije moguće. Majka prilazi i grli me,nešto što mi je najviše trebalo. Ovaj zagrljaj dao mi je snagu. Pušta me i govori.

'Sutra svakako ideš u policiju da kažeš bilo šta,zvali su. Mila moja,ja ne verujem da ti imaš veze sa ov...'

'Nemam!'

'U redu,znam da nemaš. Verujem ti. Ali svakako moramo da odemo. Isplači se sad,znam koliko ti je Filip značio. I meni je. Biće sve u redu.'

Znala sam da ne misli tako,ne mislim ni ja.

Policija me je ispitala za njega. Rekla sam im sve što sam znala u vezi njega,"apsolutno iskreno."Rekli su da sam bila od pomoći,pustili me i rekli da zovem ako čujem nešto. Kako da neću. Dobra uloga Saro,dobra uloga.

Sedim u sobi i imam rupu u glavi. Ne mogu da se setim šta sam juče radila. Trebalo je da sam bila u policiji,majka mi je rekla da jesam. Ali ja se sećam samo da smo majka i ja došle do tamo. Razgovora ne. Ne želim majku da uzrujavam,možda sam previše umorna. Da,to je sve.

Filip mi je i dalje u glavi. Ne znam šta se dešava. Ne mogu da verujem da sam dve godine bila sa nekim poput njega.

'Nedostaje ti,ne zavaravaj se!'

Nešto mi govori u glavi. U pravu je taj glas. Poludela sam zbog njega. Čujem kucanje.

'Uđi mama.'

Ništa.

Otvaram vrata sobe,al nikoga nema. Poludela sam,definitivno. Ponovo čujem kucanje,ali na vratima terase. Sklanjam zavesu i ugledam Filipa.