Marija, moja strast

Marija, moja strast part 8

Zavrsio se i taj odmor, za mene iznenadjujuce lep. Moja ljubav je rekla da, a i sam taj stres je pao sa srca. Pojela me ljubav moram priznati, nikad nisam bio ovakav. Trebalo mi je malo "prostora" , pa sam nocima setao sam i razmisljao. Pa ja volim... Nikada nisam ovoliko i ovako ozbiljno. Cigareta za cigaretom... Svaki put kada bih se vratio u stan ona me cekala budna. Bez pitanja me odmah ljubila, odvlacila od problema, lecila moju dusu... Bas onako kako je znala. Moja luka... Moj andjeo! Nijednog momenta joj nisam pominjao moju krizu, ustvari vise kao strah, ona je to znala. Znala je da pomaze, znala je da ce mi biti bolje. Jutro. Jedva otvaram oci, jer sam po obicaju legao kasno. Ona sedi na terasi u mojoj kosulji, gleda me i smeska se... " Maco, sta mislis o klincima?"-gricka donju usnu,obrazi se pune rumenilom a usne boje najlepsih crvenih ruza sire se u osmeh. " O kakvim klincima..?"-promrmljao sam. Prisla je krevetu, legla pored mene, pomazila me i zavodljivo rekla- "Paa, mislila sam posle ovog jos jedno,a?" Poceo sam jako da se smejem, toliko da su mi suze posle. Prevrtao sam se po krevetu. "Rekla si jos jedno? Cekaj, ajde rodi to pa cemo da vidimo..."- kako sam to izgovorio, ustala je i otisla u toalet. Obukao sam se na brzinu i sapnuo joj kroz vrata- " Moram do grada. Volim te." Nista nije rekla. Izasao sam pognute glave. Krivio sam sebe. Ta prljava i odvratna kriza je dobila sta je htela, moram ovo da prekinem kako znam.

Sedim na Kalisu zagledan u usce, razmisljam... U jednom trenutku vidim nju. Izbezumljeno je gledam. Ne mogu da verujem da je trudna dosla cak ovamo. Prilazi mi, seda pored mene i jako me grli uz reci-" Prebrodicemo mi ovo. Hocemo,znam. Nemoj nista da se bojis ja sam tu. Ti si mi pokazao sta je ljubav. Niko me nikada nije voleo kao ti. Ti to umes. Osecam. Drugi su se trudili, glumili, ali ti si dosao i odveo me. Pogledom si trazio moju ruku i ja sam je pruzila. Maco, znas da te volim."- ljubila mi vrat, usne,mazila me. U jednom trenutku nesto poput groma kao da me steglo, okrenuo sam se i strasno je poljubio. Prelomio sam, ja sam ljubav. Koliko god proteklih godina mislio kako od ljubavnika ne moze biti ljubav i otac, zapravo celo vreme sam lagao sebe. Gurao sam sebe u ponor, velicajuci sebe kao pogresnu osobu i isticuci pogresne osobine. Boze... U jednom trenutku iz mog desnog oka krenula je suza sa sve jacim mlazom. Nije ona bila kao pokretac nekakvog ocaja ili tuge za necim, to je bilo kajanje za moje postupke. To je bila promena. "Ne,ne.. Tu sam ljubavi. Vidi me ja sam tu. Ne idem nikud."- jako me zagrlila. "Izvini za moje postupke, izvini za..."-jedva sam prevalio preko usana. "Razumem... Svi imamo taj trenutak. Treba vreme. Sad je ok. Volim te! Vidi me.."-pocela je da se smeje. Onako ludacki da se kikoce,bas onako kako ja volim. Moja Marija. Uzeo sam je za ruku i krenuli smo polako, bas kao na pocetku, onom prvom, kada sam joj prvi put dodirnuo ruku. Osecao sam se tako slobodno. Nisam hteo da se osvrnem prema uscu, jer usce boli. Samo ja znam kako.

Vece. Seli smo u nas restoran. Obukla je dugu crvenu haljinu, visoku stiklu, crveni karmin se idealno topio sa njenom bojom kose i onim divnim obrazima, Ponosan sam sto je imam. Izlecila me.