Godina Zmajeva

17.Deo

Flashback

Wanar je sedeći na njegovoj stolici vrteo pisaće pero,čije je crno mastilo samo pljuskalo.
Sabar ga je čudno posmatrao,pokušavajući da ga odmakne iz njegovih misli,ali bezuspešno...

- Jesi li ti normalan?Ne trebaju mi računi,oni će ih platiti.

- Takva je odluka donošena iz drugih kraljestva...Nije ni čudo što su se svi udaljili od nas...

Sabar to reče tiho i sarkastično.Wanar se u jednom trenutku ponovo izgubio u svojim mislima.
Ali je sve to prekinulo brzo hodanje u hodniku,a zatim i kucanje na vratima.
Čuvari su jedva otvorivši visoka i teška vrata,pustili Anniku,dok su pogledi sada bili prema njoj.

Wanar je neočekivano pogledao u nju sa osmehom na licu,pozvao je da sedne preko puta njega,a zatim je Annika progovorila:

- Evo mene,Vaše Visočanstvo Wanar.Niste me očekivali?

- Nimalo.

Uzvrati to Wanar,dok mu je osmeh sve više rasao.

- Nisam došla zbog nikakvih molbi,jer ne želim da se trudim bezuspešno.Došla sam da se nešto dogovorimo.

Wanar podiže skoro sede obrve,a onda reče Sabaru da izadje i ostavi ih same.
Kad je to Sabar uradio,razgovor se nastavi.

- Kakvih dogovora?

- Predaću se kao sledeća žrtva,pomoći vam oko borbe,a vi ćete mi dati ogrlicu koju nosite oko vrata,kao mali poklon.

Wanar se na trenutak promisli,pa reče:

- Ova ogrlica mi je sve i sva.Mada,slažem se sa tim.

- I?

Annika pridje malo bliže,a onda Wanar dodade:

- Dogovoreno je,buduća kraljice.Zajedno ćemo biti jači nego ikad,a zauzvrat ćemo dobiti najjača stvorenja.

Osmesi su se samo širili,a razgovor odjekivao prostorijom.
Wanar joj pridje i dade svoju ogrlicu koja će joj pomoći da ne tako lako kletva udje u nju.
A onda,nakon što je Annika izašla sva srećna od ušiju do ušiju,Wanar ponovo sede,uzevši čisto,belo pero i umočivši ga poče pisati pismo.