k-pop oneshots | 𝐒𝐑.

jung minhwan (yoojun) | d1ce

ime ;
"drugačija." [ 1. DEO ]

broj reči ;
932.

objavljeno ;
19. maja 2020.

-

3. LICE

"uradio sam to. poljubio sam hyoyeon."

ranije tog dana...

hyoyeon spusti flašicu vode na sto pored dok joj je dim cigareta ometao čula. refleksivno krene da maše rukom ispred lica kako bi odbila dim, međutim, jedino što je uradila bilo je privlačenje pogleda ostatka svog društva. "šta je hyoyeon, ne sviđa ti se?" jedan od momaka krene mahati cigaretom tik ispred lica devojke, nateravši je da skrene pogled i glavu spusti prema zemlji.

"pusti je, taejin." devojka koja je sedela do hyoyeon u neverici uputi jedan smoren pogled prema prethodno pomenutom dečku nakon čega je zgrabila cigaretu iz njegove ruke, povukavši dim. "niko ne dira moju sestru, jasno?"

taejin uz podsmeh klimne glavom, navukavši platnenu kapu na glavu. "šta god, počinju časovi." on ustane, privukavši pažnju ostalih koji su sedeli iza škole što ih natera da se i sami podignu sa mesta na kom su sedeli, zgrabe rančeve i upute se prema ulazu u zgradu.

hyoyeon jedva da je mogla da se vidi u grupi koja je predstavljala njeno društvo dok su prolazili hodnikom. svi pogledi bivaju upereni u njih što je samo teralo dodatnu nervozu na njeno već zabrinuto lice. nije znala koliko dugo će još moći da podnese pritisak grupe u kojoj se našla.

hyoyeon nikada ne bi palo na pamet kako joj prva godina na fakultetu može postati tako komplikovana. njena ličnost gubila je boju svakog narednog dana, činivši njeno samopouzdanje manjim i ne davši joj da se sprijatelji sa bilo kim iz svoje okoline.

jedina sreća u celoj toj priči bila je to što je njena rođena sestra četvrta godina na istom fakultetu, pa se lako uklopila u njeno društvo. ustvari, jeste li?

društvo sačinjeno od ekstrovertnih ljudi postalo je najveća prepreka za nju. često se događalo da je morala da izmišlja glupe izgovore kako ne bi izlazila, ìšla je u biblioteku za vreme pauze samo kako ne bi morala ići iza škole.

ali, ponekad je jednostavno cenila činjenicu da nije sama na ovom svetu što ju je teralo da im iznova da šansu. svaki put se pokajala ali sa njene tačke gledišta, nije bilo izlaza.

"hoćeš sa nama na piće posle škole?" bilo je pitanje koje je čula momenta kad je šaku stavila na kvaku svoje učionice. "izvini, završavam ranije."

ona otvori vrata i sa vidno izraženom nervozom uputi se prema svom mestu u prvoj klupi, prethodno zatvorivši ista.

"tvoja sestra je tako dosadna." bila je izjava jednog od momaka iz grupe. sestra prvakinje se samo blago nasmeje, slegnuvši ramenima. "drugačija je, navikni se."

hyoyeon otvori svesku dok joj je kroz glavu neprestano jurila misao kako pažnju treba usmeriti na profesorku koja predaje umesto na nebitnu grupu ljudi koja je po njenoj proceni verovatno izbegla predavanje. "hyoyeon?" pomenuta devojka podigne glavu, nakon čega samo spusti pogled nazad prema svesci, ćutljivo kako samo ona to zna. "prati ono što pišem."

ona stidljivo klimne glavom, čuvši smeh iza sebe. izdahne na nos i samo izgrabi hemijsku olovku, krenuvši da zapisuje lekciju čiji sadržaj se nalazio na tabli.

nakon što je predavanje koje je za nju predstavljalo pravu agoniju konačno prošlo, tamnokosa devojka prebaci torbu preko ramena uputivši se prema izlazu iz učionice. krišom je posmatrala ostale dok razgovaraju, smeju se, šapuću joj iza leđa. tada joj je samo jedna misao mogla pasti na pamet.

šta ako nije do njih, već do mene?

bez reči se uputila prema hodniku dok su joj koraci postajali sve manji i nesigurniji. pogled joj je neprestano lutao levo-desno, ali na njenu nesreću, niko poznat nije naišao. sve su to bila ona ista lica koja gaje pogrešno mišljenje o njoj o čemu ona nije imala vremena da razmišlja jer je sledeće predavanje ubrzo trebalo da počne.

"predavanja su otkazana do daljnjeg, mole se učenici da u što kraćem roku napuste zgradu." glasovi koji su se čuli oko hyoyeon dobili su upitan ton, nakon čega biva povučena od strane sebi nepoznate osobe.

koračala je zbunjenog izraza lica dok je pratila osobu koja ju je vukla. bila je to devojka crne kose vezane u riblju kost.

nakon što su se konačno našle izvan zgrade fakulteta imala je vremena da bolje sagleda devojku. u očima joj se mogao videti bes koji je neprestano pokušavala da sakrije brižnim osmehom. "jesi li okej?"

zbunjena, hyoyeon samo klimne glavom ne razumevši zbog čega je uopšte dobila takvo pitanje. "šta se dogodilo?"

devojka više figure prebaci ranac preko ramena dok je pokušavala disati što sporije. "izbila je tuča, hitna i policija su na putu."

"molim?" hyoyeon trepne par puta ne razmišljajući o tome koliko se njen ton u trenutku podigao.

"slušaj, hyoyeon." njen izdah naterao je nižu devojku da se na trenutak naježi, očekivala je loše vesti i to nije mogla da sakrije.

crnokosa devojka se na trenutak zaustavila, osmehnuvši se na kratko nakon čega je samo potapšala devojku do nje po ramenu. "yoojun nije dobro, moram da idem."

nakon što je ostala sama u masi, hyoyeon mali milion pitanja prođe kroz glavu. međutim, bilo je nemoguće dobiti odgovore na bilo koje od njih.

ko je yoojun?

*

kada je izašla iz autobusa vidno neraspoložena, ona dohvati slušalice iz dugačkog džepa, pritom otključavši telefon kako bi barem na trenutak muzikom smirila svoje burne misli.

"dolazim kasnije, desilo se neko sranje."

hyoyeon podigne obrvu nakon što je ugledala sestrinu poruku. mogla je da se zakune da njena grupa ima nekakve veze sa tom tučom ali pošto nije bila sto posto sigurna odlučila je da samo pusti pesmu i laganim koracima krene prema kući od koje nije bila daleko.

nastaviće se...