k-pop oneshots | 𝐒𝐑.

yoon jeonghan | seventeen

ime ;
"skrivena osećanja."

broj reči ;
1200.

objavljeno ;
24. februara 2020.

—

1. LICE

"šta misliš o tome da mi se skloniš s'puta, jung soojin?" haerin konačno pusti moj zglob na kom se sada jasno moglo videti crvenilo. pokušam da sakrijem razmazanu maskaru šiškama dok je devojka crvene kose napuštala moje prisustvo. naslonim se na ormarić iza sebe i sledeće što sam osetila bila je neizdrživa bol koja je naterala suze na moje oči.

kada je konačno zvonilo, užurbano pokupim potrebne knjige i uputim se prema kabinetu u kom bi trebalo da se održi predavanje vezano za filozofiju.

nakon što se pomenuto predavanje završilo, pogledam u svesku i shvatim da nisam zapisala apsolutno ništa. moje misli su sve vreme bile zaokupirane jednom od rečenica koju je haerin izgovorila pre predavanja.

"ko misliš da si?"

usporeno krenem da prolazim kroz prostran hodnik, koraci su mi postajali sve manji, a dah sve kraći. osećala sam se kao da sam sama na ovom svetu dok sam krišom posmatrala ljude koji su bili naslonjeni na ormariće. nisam bila neke sreće, pa umesto da nastavim da hodam morala sam da se zaustavim, shvativši da je jedan od tih ormarića zapravo moj.

pošto su knjige postajale teške morala sam po svaku cenu da dođem do njega. polako krenem da se približavam grupi, okupirajući njihovu pažnju. "hej jeonghan-e, nije li to–"

"začepi, hoshi." plavokosi dečko duže kose odgurne onog do sebe, oslobodivši prostor ispred mog ormarića. spuštene glave samo prođem između dvojice dok su se oni posmatrali zbunjeno. "hej soojin, jesi li dobro?"

osetim dodir na ramenu dok sam u pokušaju stavljala knjige u ormarić. širom otvorim oči uputivši jedan pogled dečku godinu dana starijem od sebe. "kako mi znaš ime?"

on skrene pogled, stavljavši ruku na zadnji deo glave. "samo nagađam." izdahnem poraženo dok sam uzimala knjige za matematiku.

kada sam dohvatila ogledalo koje mi se nalazilo u ormariću imala sam šta da vidim. oko očiju mi je bilo crno dok su mi usne bile suve i ispucale. kako sam mogla da dozvolim da me jeonghan vidi ovakvu?

nervozno zatvorim ormarić i užurbano se uputim prema prvom toaletu koji mi se nalazio u vidokrugu.

3. LICE

dečko svetle kose pruži ruku kako bi je usporio ali osoba do njega ga spreči u nameri. "jeonghan-e, mnogo si providan."

njegove oči izgube boju dok se okretao nazad prema hoshi-ju. "znaš da haerin ne sme da sazna?"

jeonghan klimne glavom, ali tugu nije mogao da sakrije. devojka kratke talasaste kose već duže vreme drži njegovu pažnju a on više nije znao kako to da sakrije. "hej ljudi, počinje predavanje." mingyu-ova figura se pojavi između njihovih, nakon čega su se sva trojica zajedno uputili prema stepenicama koje su vodile na drugi sprat.

soojin krene krišom da posmatra haerin koja je sedela dve klupe ispred nje i olovkom cepala papir. najlepša devojka u njihovoj generaciji definitivno nije imala mira. soojin nije razumela zašto joj već duže vreme zagorčava život ali nikada nije imala samopouzdanje da joj se suprotstavi. s'obzirom na to da joj jedini prijatelj ide u drugu školu nije imala nikakvu podršku i osećala se blago usamljeno.

—

"seungcheol, izblamirala sam se pred jeonghan-om." soojin nije mogla da sakrije nelagodu dok je razgovarala sa svojim najbližim i ujedno jedinim prijateljem. "kladim se da se uplašio kad me je video onakvu." devojka se nadlakti za stolom dok je usporeno jela svoj pirinač.

"nadam se da nisi ponovo plakala-"

"nije važno, evo je haerin." soojin spusti slušalicu praveći se kao da ne vidi prethodno pomenutu devojku.

haerin baci svoju tašnu pred soojin, nateravši srce da joj brže kuca. bio je to onaj momenat kada je osećala najslabije jer se nalazila u gužvi, tačnije u sred školske menze. "ti kučko-" haerin je na silu pogura, nateravši nižu devojku da ispusti štapiće dok su joj se suze sakupljale u očima. "on je moj dečko, šta ti tu nije jasno?"

devojka kratke kose nije imala reči na njenu izjavu jer nije znala o čemu se radi. "ne pravi se da me ne čuješ." haerin je povuče za pramen kose otkrivavši njene oči koje su već otekle od plakanja. "šta uopšte vidi u tebi?"

soojin spusti telefon, osetivši neprijatnost pomešanu sa bolom. "š-šta to govoriš?" upita jedva čujno dok sva pažnja u menzi polako biva uperena u njih.

"igraš se sa pogrešnom osobom, jung soojin." tada je ustala i poslednji put udarila o sto prethodno pomenute devojke. "jeonghan je zauzet, zato pali."

nakon što ju je ostavila samu sa sobom, soojin nije imala snage da se drži pa je samo briznula u plač. suze krenu da joj se slivaju niz obraze ali nije dala ostalima da to vide. neki studenti su posmatrali, neki se pravili kao da ništa nisu videli. njoj je najteže palo to što jedine osobe do koje joj je stvarno stalo u ovoj školi nigde nema.

umesto da ode na sledeće predavanje, devojka samo zgrabi ranac i uputi se prema izlazu iz zgrade fakulteta kog je pohađala. sada, kada su se sve emocije sakupile nema smisla da ni tren provede tu i skreće pažnju ostalima koji se nisu ni obazirali na ono što su videli.

recimo.

"jesi siguran?" hoshi spusti ruku na jeonghan-ovo rame. "možda ne treba da se mešaš."

"hoshi," jeonghan samo skloni ruku dok je posmatrao nisku figuru kako izlazi iz dvorišta. "reci profesorki da se nisam osećao dobro."

bez daljeg razgovora otrči, zatvorivši visoka vrata za sobom. u daljini je mogao videti devojku koja mu se sviđa duže vreme, samo nikada nije smeo da joj kaže jer nije želeo da ispadne grub prema haerin. ali kada je čuo šta je uradila za vreme ručka poštovanje koje je imao prema crvenokosoj devojci je nestalo, te je bez daljeg razmišljanja potrčao kako bi barem malo utešio devojku koja mu se stvarno sviđa. i naravno, istina jednom mora izaći na videlo.

"soojin!" jeonghan-ov srednje dubok glas mogao se čuti kroz celo dvorište. devojka smeđe kose se nesvesno zaustavi i čim je videla ko se nalazi iza nje, na njeno lice izbije blag osmeh kog nije mogla da sakrije. "jeonghan-e." kroz mucanje jedva izgovori spomenuto ime.

"nemoj da skrivaš lice," nakon što joj je blago podigao glavu, oči uplakane devojke ga nikako nisu mogle ostaviti ravnodušnim. "dođi."

privukao ju je prema sebi i nakon što su završili u zagrljaju soojin nije mogla zadržati emocije. njen plač mogao se čuti dok joj je jeonghan nežno rukom prolazio kroz kosu. "ne brini, sada imaš mene." rekao je tihim tonom, izazvavši iznenađenje kod devojke. "a-a haerin?"

"haerin nikada nije bila ona koja mi se sviđa, to si bila ti."

soojin proguta knedlu već sledeće sekunde osetivši sebi dobro poznat osećaj. to je bio onaj osećaj koji se pojavljivao svaki put kada bi ugledala jeonghan-a. nije mogla da veruje da je situacija u kojoj se tog trenutka našla uopšte moguća. "jeonghan-e-"

"ne govori ništa i samo pođi sa mnom."