k-pop oneshots | 𝐒𝐑.

lee changmin (e-chan) | dkb

ime ;
"obaveštenje."

broj reči ;
1187.

objavljeno ;
28. maja 2020.

-

1. LICE

"mi, u americi? apsurdno." promrmljam sebi u bradu dok sam se polako spremala da napustim avion koji je bio pri sletanju.

changmin na trenutak skrene pogled prema mojoj polu-uspavanoj figuri. "još samo malo i tu smo."

to je bio momenat kada se turbulencija mogla osetiti celim našim telima, nateravši me da rukama nesvesno obgrlim svog najboljeg prijatelja. "tako si slatka kad si uplašena."

trepnem par puta u čudu, potpuno zaboravivši na turbulenciju koja je bila pri kraju. osetim obraze kako mi gore na šta u žurbi sklonim svoje ruke i spontano izbegnem spoj naših pogleda.

naša konverzacija tu se završila i čim smo dobili dozvolu za napuštanje prostranog aviona ustali smo kako bismo pokupili svoje rančeve, izašli iz vozila i konačno došli do svojih kofera.

na licima nam se mogao videti umor dok smo hodali prema ogromnom aerodromu na koji smo upravo sleteli. skoro da nisam imala snage da razmišljam o tome kako se putovanje uspešno završilo i da se sada nalazimo na potpuno stranom kontinentu.

bez obzira što je vožnja bila preduga za moj ukus, osećala sam se kao da je trenutak bio dovoljan da se završi. changmin je skoro celu vožnju po običaju držao slušalice u ušima, pevušio različite melodije i kada bi konačno zaspao glava bi mu se našla naslonjena na moje rame.

zato nisam uspela da uhvatim ni malo potrebnog sna, zbog čega se ne kajem. jedini teret koji sam imala bio je taj što kada god da bih krenula da iskažem osećanja koja već dugo gajim prema njemu, zaustavila bih se iz straha.

poslednje što sam želela bilo je da upropastim naše prvo zajedničko putovanje koje iščekujemo skoro šest meseci.

nakon što sam konačno kosu uspela da vratim tamo gde joj je mesto ravnoteža mi se blago gubila od silnog vetra koji se mogao osetiti čim smo sišli niz stepenice. u tom trenutku, kao i za vreme turbulencije misli vezane za changmin-a su se gomilale i čim je crvenilo ponovo dospelo na moje lice samo sam se zaustavila.

changmin-a nije bilo nigde u mom vidokrugu.

"changmin-e?" telo kao da mi se zaledilo tog momenta, shvativši da jedine osobe na koju mogu da se oslonim nigde nema. "chang-"

osetim blagu bol u laktovima. samo izdahnem, nervozno, ugledavši nepoznatu osobu sa kojom sam se upravo sudarila. "jesi li dobro?"

engleski je u tom momentu bio moj najveći neprijatelj dok sam užurbano klimala glavom, razmišljajući o osobi kojoj nije bilo ni traga.

kako sam uspela da ga izgubim?

zašto uvek moram tako da se zamislim?

koliko god razmišljala o tome i pitala sebe, na to pitanje nije postojao racionalan odgovor. changmin mi neprestano ometa misli i ne znam koliko ću još moći da izdržim.

pošto je aerodrom bio neverovatno prostran, neprijatnost je rasla u meni brzinom svetlosti. sama u svem tom haosu mogla sam osetiti samo zbunjenost, usamljenost i zabrinutost.

jedino što sam u tom momentu želela bilo je da vidim changmin-ovo lice, zagrlim ga i kažem mu sve što mi leži na srcu.

misao koja mi se u tom momentu provukla kroz glavu dala mi je tračak nade, nakon čega sam u žurbi potrčala prema mestu gde bismo trebali da preuzmemo svoj prtljag.

zbunjenost se mogla videti na mom umornom licu dok sam pogledom prelazila preko okoline, ne ugledavši osobu koju tražim. nisam bila svesna koliko pomešanih emocija sam osećala sve dok mi se suze nisu počele sakupljati u očima.

umesto što sam razmišljala o njemu i našem veoma zbunjujućem odnosu, trebala sam da uživam u svakom momentu koji je proveo pored mene. trebala sam iskoristiti našu bliskost i učiniti ovo putovanje nezaboravnim.

međutim, umesto toga dobila sam samoću i svakog narednog momenta novu dozu hladnoće koja mi je davala do znanja da changmin više nije pored mene.

potpuno zaboravivši gde se nalazim, bacim se na klupu pogleda prema zemlji. kosa mi se našla preko lica ali sve o čemu sam razmišljala bio je changmin. toliko sam bila opsednuta svojim pomešanim osećanjima da sam dopustila sebi da zaboravim njegovo prisustvo. ima li to uopšte smisla?

changmin je jedina osoba koja je uspela da potpuno pomuti moju realnost, učini me da se zapitam toliko toga i na kraju samo nestane iz mog vidokruga.

sedim na klupi potpuno sama, posmatravši ljude različitih nacionalnosti kako se smeju, pričaju i uživaju u prisustvu jedni drugih. glava mi završi u rukama, izgledala sam kao da mi je ceo svet u tom momentu potonuo.

međutim, iznutra emocije kao da su gorele, što me je nateralo da se čudnjikavo nasmešim setivši se changmin-ovih reči.

"tako si slatka kad si uplašena."

tebi je ovo slatko?

spustim ranac do sebe, opustivši se na klupi koju sam zauzela. bio je to onaj momenat kada sam potpuno ostala bez ideja, izgubila volju za posmatranjem okoline koja me je činila samo još više usamljenom. ovaj odmor samo što je počeo, a već je-

"obaveštenje."

probudim se iz misli čuvši glas koji kao da je dopirao iznutra, a ustvari se mogao čuti čitavom prostorijom.

"changmin-e?" u sekundi prepoznam glas, okrenuvši se na stranu sa željom da ugledam sebi dobro poznatu figuru.

"yoonah, ako me čuješ voleo bih nešto da ti kažem."

tada sam shvatila da je mogućnost da ga ugledam u masi bila ravna nuli iz razloga što je njegov glas dopirao sa zvučnika koji su bili postavljeni svuda po prostranom aerodromu.

izdahnem sa olakšanjem, podignuvši glavu prema jednom od zvučnika. ostatak ljudi prisutnih okolo bili su zbunjeni, ne razumevši jezik kojim mi se changmin obraćao.

"bilo mi je teško da gomilam svoja osećanja svih ovih meseci ali sada kada sam dobio šansu-"

na trenutak se zaustavio, bilo je jasno šta se događa. njegova osećanja bila su uvrnuta koliko i moja.

"želim da ti priznam nešto, yoonah. ne mogu više to da čuvam u sebi, jako mi se sviđaš."

moje oči bivaju širom otvorene a osmeh zauzme mesto na mom do malopre uplakanom licu. sve što sam želela konačno se ispunilo, ono što sam mislila da je nemoguće postalo je stvarnost.

"biću na ulazu."

nasmejem se na njegovu stidljivu odjavu i
na brzinu zgrabivši ranac uputim se prema prehodno pomenutom mestu. zbog providnosti koju sam pokazivala sve ovo vreme čisto sumnjam da changmin misli kako ću da ga odbijem. njegova osećanja oslikavala su moja, a strah nam nije dozvolio da ih priznamo.

tada sam ga ugledala. smeđa kosa padala mu je preko čela a bela odeća koju je nosio činila ga je upadljivim. sa suzama u očima ubrzam hod i momenta kada sam konačno dobila priliku da se nađem na veoma maloj razdaljini od njega učinim da razmak među nama potpuno nestane, spojivši naše usne.

ceo moj svet u tom momentu kao da se okrenuo dok me je obuzimala njegova nežnost. mogla sam osetiti njegove ruke kako mi prolaze kroz kosu dok sam razmišljala o tome kako više nikada neću zameniti njegovu blizinu za misli koje su mi donosile samo strah i sprečavale me da svoja osećanja priznam osobi koja mi se već duže vreme sviđa.