Od pakla do raja|Prvi Deo|✅

Kraj

Dok sam pešačila do svog automobila, ugledala sam još žandarma u automobilima.

Zastala sam i pomazila svoj stomak.
-Vidiš ljubavi šta se dešava sa lošim ljudima? Zato ćeš ti biti zlatno dete. Ako budeš dečak treniraćeš fudbal, a ako budeš devojčica balet. Ustvari može i obrnuto, samo ti budi živa i zdrava beba.

-Heej, tu si.- prilazila mi je Suzana. Zagrlile smo se i izljubile.
-Videla sam auto, ali tebe nigde. Izgledaš prelepo.
-Hvala i ti. Kako je išao posao?- nastavile smo razgovor u cvećari.
-Odlično, sve je u savršenom redu, kao da si sve vreme bila pored nas i zvocala nam.
-Molim? Ja to ne radim.- počele smo glasno da se smejemo.
-Samo malo. Inače rekao je Danijel da će svratiti i evo ga. Reci da sam ti javila ranije.- okrenula sam se i ugledala Danijela koji je išao ka nama.

-Ćaoo.- rekla je Suzana i ustala
-Ostaviću vas da razgovarate, vidimo se kasnije.
-Ćao Suzi.- pokazala sam rukom ka stolici na kojoj je malopre sedela Suzana. Danijel je seo na istu i izvadio svoj telefon i ključeve od automobila na sto.
-Izvoli.- prekrstila sam ruke i ozbiljno ga gledala.
-Uhapšen je. Treba nam novac. Tvoj novac. Od tvoje firme.
-Izvini, da li ćete se vi dogovoriti čija je to firma, jer ja ne želim više da igram onako kako vi svirate. Kada izbije neko sranje, onda je sve moje, a kada je sve med i mleko onda je firma od one zmije.

-Firma je tvoja oduvek i zauvek, naslediće je tvoj naslednik. Papiri su lažni. Sve je moralo ovako da se odigra. Policija je prisluškivala tvoj i Tadijin razgovor.
-A vaši prijatelji iz policije? Zašto vas nisu spasili, kao i uvek?
-Ovo je bio prevelik zalogaj, nije bilo mogućnosti da se bilo šta zataška. Tadiju su nadgledali već duže vreme. Znali su za Mionu, ali ne za njen identitet. Mojoj prijateljici Mioni su hitno trebale pare za lečenje njenog oca i pristala je na sve ovo. Odglumila je tebe.

-Zašto mi niko nije rekao za ovo?- uzela sam gutljaj vode.
-Zato što bi ti takva kakva jesi odmah dotrčala do Tadije i sve bi pokvarila. Oterana si na vreme. Sredio sam vam posetu danas. Možete da pričate kao ljudi.- ustala sam i poravnala svoju haljinu.
-Ne zanimaju me vaše igrice. Ako ste imali tako dobar plan onda ga sprovedite do samog kraja, a sada, molim te.- sklonila sam se u stranu i pokazala mu rukom ka izlazu.
-Imam posla.- dodala sam ne gledajući ga u oči.
-U redu, razmisli. Za sat vremena možete razgovarati.- pogledao je u sat i izašao.

Ne mogu da verujem da je sve ovo uradio da bi me zaštitio. Nikada mi nije palo na pamet to. Mislila sam da me je samo iskoriostio za zabavu, ipak sam ja bila mala balavica iz problematične porodice. Nisam čak bila ni bogata, a on, on je bio san svake mlade devojke. Uzela sam svoju torbu u ruke i izvadila ključeve od automobila. Nakon 40 minuta bila sam ispred zatvora.

Uveli su me u jednu prostoriju. U njoj su kao i u filmovima bile dve stolice i jedan sto. Sela sam i sačekala. Ubrzo je i on ušetao. Bez lisica i bez nadzora. Gospodin čovek.

-Nisam znala da si dopio vip ulaznicu.
-Šta ćeš, ipak sam ja poznata glava.- izvukao je stolicu i seo preko puta mene.
-Prelepa si. Nedostajala si mi, jedva čekam da izadjem i da ti nadoknadim sve ovo što smo izgubili.Molim te, plati i za mene i za nju. - uhvatio me je za ruku.

-Zašto bih? Pogledaj šta si uradio od nas. Zaboravio si me preko noći. Nosila sam tvoje dete sve vreme i ti si znao to. Nijednom me nisi pitao kako sam.

-Ljubavi, nije tako. Ne mogu ovde da pričam, napolju ćemo.- sklonila sam ruke od njega.
-Trunite ovde oboje. Ne zanimate me.- ustala sam i otišla.

Prolazili su dani i dani. Dobijala sam i preteće pozive od njegovih prijatelja. Jedina sam imala taj novac, čak i deset puta više.

Posle dva meseca, jedno jutro sam ustala iz kreveta i imala sam neki osećaj da će ovo biti odličan dan. Odlučila sam se da ipak saznam pol deteta iako sam se dogovorila sam doktorima da želim iznenadjenje tek na kraju.

-Dobar dan.- ušla sam sa osmehom.
-Oo, dobar dan. Ipak nisi mogla da izdržiš, je l? Izvoli.- spremila sam se za pregled i gledala u monitor.
-Šta bi ti želela? Prvo pa muško ili malu princezu?- smeškala sam se sve vreme. Trenutno sam jako uzbudjena.
-Ne znam, oboje su dar. Ovo dete će biti moje sunce, bez obzira na pol.
- U redu onda. Dečak je-
-Jao haha, ne mogu da verujem, presrećna sam.- krenula sam da ustajem, ali me je doktorica zaustavila.
-Prekinula si me luda ženo.- smirila sam se i pogledala je čudno.
-Rodićeš dečaka i devojčicu.- šta? Dvoje?
-Kako to?- gledala sam u ekran dok mi je ona pokazivala dva mala slatka bića.
-Onda će mi ipak trebati muž, zar ne?

Dragi moji ovde je kraj prvog dela. Hvala na podršci, uskoro ponovo počinjemo!!!