Sa koliko godina si saznao da si leptir?

Poglavlje 0

Kažu da se ljudi najbolje sećaju mirisa.

Onih koji obeleže detinjstvo-poput dimčine očevih jeftinih cigareta, i alkohola koji štipa za oči, možda i najlakše.

Ovu salatu je baba davno pravila. Toga se sećala sa sigurnošću. Takav miris ne mogu imati dve stvari.

Sećala se da je ime hrane koju je viljuškom prevrtala po dubokom tanjiru, baba uvek izgovarala pogrešno. Slova poput T, K, možda Z...

Nešto grčko jebote! Ovaj sos i krastavci.

Caki-caki?  Verovatno ne. Ziki-zaki?  Teško.

"Šta si se zagledala u to?", presekao ju je glas čoveka sa druge strane stola. "Ili jedi ili da pređemo na stvar..."

"Hoću da jedem na miru."

"Znam, ali tvoj mir traje već petnaest minuta, a tek si krenula sa cacikijem. Ne uzimaš u obzir..."

Caciki. Ni reč više nije čula. 'Tzatziki'. Trebalo bi da poseti babu i pita je 'kako se zove' ova salata pre nego što žena umre. Matora je ona, a taj biser je prelep da umre sa njom.

Trepnula je primetivši da joj se oči opet pune suzama.

"U redu", reče odgurnuvši tanjir u stranu. Udaljenim delom percepcije pohvatala je Miloševu priču o tome kako i on ima svoj život i svoje probleme-jer o čemu bi drugome pričao?

Ućutao je. Pogledala je prozor iza sebe. Pada kiša i ovde u Kraljevu. A i smrklo se. Već oko pet sati.

"Izvini, malo sam na ivici", ispravio se Miloš kada se okrenula. "Ne želim da budem grub."

"Nisi u redu je."

"Ako hoćeš jedi dok pričamo, samo nemoj da tako odlutaš."

"Izvoli ti. Slušam."

Prostorija u kojoj su sedeli razočaravala je svakim novim pogledom u stranu. Skučena je, jedna od dve u stanu. Stari drveni sto, bez mušeme, prepunjen hranom koja je ostala od slave. Znala je da ju je Miloš sam spremao. Ugašena sveća i piksla, dogurane skoro do tačke padanja.

Prijateljstvo (usudila bi se da kaže) koje traje još od srednje, večeras bi moglo da se ugasi. Ne jer će nešto da se desi. Možda upravo jer ništa neće.

Miloš je krenuo da zapali cigaru, ali se izgubljeno zagledao u nju i položio je. Odlučno je pogledao Simonu Crnjak preko nekoliko punih tanjira koje još nije ni načela.

"Za-"

"Spremi mi kafu sa mlekom", stigla je da kaže pre nego što je pošteno zatvorio usta.

Bez negodovanja ustao je i okrenuo se ka delu sa kuhinjom, ponovivši se. "Zašto želiš da odeš? Zašto si prvo došla do mene? I gde ideš?" Izvadio je džezvu i ispresavijanu kesicu kafe. "I kako mogu da ti pomognem-da ne izostavim taj deo..."

Voda pljusnu po metalu i šporet zaciča.

Simona je sedela nepomično od kada je došla-sa rukama ili u krilima ili na stolu-u istom položaju. Crnih očiju uvek podjednako radoznalo zakovanih u prazno. Od malena je pričala staloženo. Podsećalo je to više na onu staloženost petogodišnjeg deteta, koje su roditelji naizgled savršeno socijalizovali, ali za koje ipak nekako znaš da će postati loša osoba. Osobe sa takvim tonom ne možeš da mrziš, ali definitivno ne možeš da ih razumeš.

Miloš bar verovatno nije mogao.

"Nasumično sam te izabrala", rekla je. Miloš Pavić usporeno je sipao šećer u kafu. Nije ga tražila ali povodom toga nije digla buku. "Ispisala sam dvadeset imena i generisala nasumičan broj na internetu." Okrenuo se u neverici. "Vuala! Srećni dobitnik!"