Sa koliko godina si saznao da si leptir?

Poglavlje 4

"Koliko je ovaj?", pitala je Simona na engleskom, vrhom prsta prešavši preko reljefaste površine magneta.

Torbe i mušeme visile su sa nadstrešnica pijačnih tezgi ispred i iza nje. Italijan, valjda primoran da nauči osnovni engleski da bi zaradio euro ili dva, cerio se nesimetrično od uha (malo dole) do uha (malo gore). Ubeđivao ju je sve užurbanije i glasnije, kao da se spremala da pobegne: Inače je tri eura, ali za takvu lepoticu dva! Pogledajte i torbe, idu vam uz odeću!

Razmatrala je - možda predugo s'obzirom koliko kožna smeđa torba nije išla uz njenu trenerku - ali na kraju odustala i izvadila dva eura. "Samo magnet."

Trgovcu robotski brzo spade osmeh. Skoro ljutito je ispružio magnet u obliku grba Firence. Uzeo je svojih dva eura i ne sačekavši ni trenutak zakoračio je ka prvom prolazniku iza Simone. Pre nego što se okrenula primetila je da se ponovo široko nasmejao.

Posle devet godina, ponovo je u Italiji.

Pijaca kroz koju se provlačila delovala je kao san iz prošlog života; Simona još nije potpuno registrovala da je na pravom mestu. Prohladan vazduh ni u gužvi nije postao ustajao. Nije morala da se zadrži u pijačnom bloku, ali svesno je htela. Ne tačno da privuče pažnju- više da njoj stvari privuku pažnju, a da onda ona odluči hoće li privući njihovu. Šta god da traži može biti bilo gde. Kada god bi pomislila da negde može biti malo više nego negde drugde, zadržala bi se na tom mestu.

Još jedan, malo deblji italijan primetio ju je i krenuo ka njoj kada je nenamerno zastala ispred njegove tezge.

"Samo gledam", opravdala se, ostala još nekoliko trenutaka i odlučila da je dosta. Stavila je magnet u džep na gornjem delu trenerke i malo bržim korakom izašla iz pijačnog bloka.

Na čistini, gde je i dalje bilo jako prometno, prva stvar koju je ugledala bila je narandžasta mačka. I životinja je nju primetila. Prišla je i obmotala joj se oko noge. Neko iza nje (koga nije počastila ni pogledom preko ramena) je skiknuo da je otera i mačka je otrčala levo od nje, usporivši posle nekoliko koraka.

Pogledom kojim je ispratila životinju, Simona se dovela do svinje.

Četvoro ljudi stajalo je u liniji. Jedan čovek je držao dete. Gledala je iz neposredne udaljenosti kako jedno za drugim glade statuinu njušku, ubacuju novčić u kratki mlaz vode u njenim ustima i puštaju ga da padne. Sa ove razdaljine jedva je razaznavala čij novac je upao u odvod.

Mačka je igrala oko njihovih nogu, dok nisu počeli da se razilaze. Simona Crnjak je tek tada kročila napred. Opipala je kovanicu od dva eura u džepu, i izvukla je stegnuvši šaku. Kada je prišla bliže pomislila je nešto i osetila da je tu misao već imala.

Novčić ne može da promaši! Bar se nije činilo da može, shvatila je.

Statua je kao sastavni deo ispod sebe imala reljefastu ploču. Močvarni ambijent, braonkasto-zelen kao i ostatak vepra (osim njuške koja je bila toliko glađena da je sada sjajila). Zmije, žabe, kornjače, biljke i njihovo lišće; sva beživotna flora i fauna stapala se u jednu celinu nalik na očvrsnulo blato. Ploča je stajala uzvišena i okružujući udubljenje sa odvodom u centru, koji je imao tri metalne pregradice.

A, činilo se najpovoljnije od svega, mlaz iz svinjčetove raskrečene vilice padao je pravo u odvod.

Nije mnogo razmišljala. Kada su ovakve stvari u pitanju najbolje je odmah uraditi, a razmišljati kasnije.

Opustila je pesnicu, prislonila novčić na veprov jezik i opustila prst.

Kao naručen, znatno jači mlaz vode naiđe i potera tek spuštenu kovanicu u let. Vazduh se verovatno zaglavio negde u česmi; izleteo je kao iz pištolja. Novčić pade van ivica česme pred Simonine patike. Mačka koja joj se motala oko noge škrto se izmače, pogleda novčič pa nastavi da se trlja od Crnjakovu.