Sa koliko godina si saznao da si leptir?

Poglavlje 2

Put do Beograda je neprimetan, Simona Crnjak je uvek osećala da je tako. Kao da su prošle dve do tri pesme dok bi došla od pogleda na veliki znak na kome je nekada pisalo Svilen Konac (a sada možda ima manje slova nego što nedostaje), do razbacanih skupina migranata koji se dovikuju na njoj nepoznatim jezicima.

U Firenci međutim, je poslednji put bila u četvrtom razredu srednje. Taj put pamti po rasplamtelom duhu kolektiva. Amfetaminima pošmrkanim pre granice. Ivanu Eriću iza kog je sedela i čija je kosa mirisala na Italiju koju nikada nije videla. Aleksandri, pored koje se bezuspešno opirala porivu da ogovara ostatak razreda. Profesorki algebre, koja ih je podjednako bezuspešno sputavala u svakoj jurnjavi za avanturom svojim dugačkim monolozima. Retko ko ih je čuo od muzike koja je urlala iz slušalica; a svi su nosili jedne.

Ovaj put tamo ide sama. Slušalice i uzbuđenje su i dalje tu. Bar slušalice jesu u celini.Izvadila je jednu i vratila se u sadašnji momenat. Autobus je do pola prazan. Ne samo jer je Simona pesimista, već jer putnika (kao i slovnih znakova koji sačinjavaju natpis hostela u Kraljevu) više nedostaje nego što ima.

Sedela je sama; logično. Pored nje ružičasto-beli Adidasov ranac.

Četiri hiljade eura i pedeset hiljada dinara u skrivenoj pregradi-neznatan deo sume u džepu. Odvajala je, što se u narodu kaže, od usta pet meseci rada u Švajcarskoj.

Gazdarici je platila dve mesečne rate za stan (uz malu dobrovoljnu nadoknadu da se, ako se vrati, žena pravi da je nije videla), i napomenula joj da niko ne ulazi u kuću do 2020. godine. Tamo i onako stoji većina njenih ličnih stvari. U rancu pored para i nekoliko gaćica, čarapa i laganih majica, ponela je i suzavac i nož. Naočare, par lekova, jednu kutiju sa hranom za put i flašicu vode. Češalj, maramice. Još uvek je izuzetno lagan.

Neće morati da se vraća u Beograd. Ni u Kraljevo u kom je odrasla. Tamo svakako već dugo nema ničega da je sačeka.

Ima dovoljno para, zahvaljujući sopstvenom intelektualnom radu.

Olakšavajuća okolnost je što živi sama. Nema dugoročne partnere. Nema decu. Nikoga da izdržava osim sebe i povremeno oba roditelja; koji, napomena, ne znaju kolika joj je mesečnica u CERN-u.

A i šta oni ima da znaju! Dovoljno su je terali da postane samostalna. Preuzela je odgovornost o kojoj su joj toliko popovali. I eto, sada može da živi daleko ležernije od njih. Nisu valjda očekivali da im vrati za uloženi trud. Vikanje i kazne nisu uloženi trud za koji se vraća dvostruko (bar ne na način na koji su oni očekivali).

Roditelji koji žele najbolje za svoje dete, puste dete da bude šta želi. Roditelji koji žele najbolje za sebe; oni su ti koji te guraju dok ne počneš da praviš dovoljno da izdržavaš i njih. To nije ljubav. Simona je bila ubeđena. To se zove nesigurnost.

Digresija, pomislila je i otkačila slušalice. Otključala je mobilni.

Isključila je (ima već cela tri dana) socijalne mreže posle dugog razmišljanja. Zaključak je zvučao nešto poput; ako je suđeno da preko interneta nađem ono što tražim, onda ne želim ni da ga nađem. A zatim, posle još dužeg preispitivanja, prihvatila je taj zaključak kao činjenicu.

Kada bi tako došla do cilja, koliko god on ne bio definisan, osetila je da bi izgubio suštinsku komponentu. To je bar značilo da je korak bliže određivanju toga šta tačno traži.

Ipak, imala je jednu aplikaciju. Jednu za koju je znala da je koriste ljudi koji će njoj biti od koristi. Nije je uključivala osim da proveri da li su u državi i može li da ih ne zove bez da uđe u roming. I pored tolikih para nije smela da rizikuje da ih nestane.

Ako se to ipak desi, zna kolege u Ženevi koji bi rado pozajmili koji dinar da se digne na noge. Jedan od tih kolega je Luka Nešković. Poslednja osoba koju je namerila da pozove pre nego što svima potpuno nestane sa radara.Uključila je WhatsApp i povukla kontakte na gore, dok nije došla do Neškovića.