Sa koliko godina si saznao da si leptir?

Poglavlje 3

I ako je pretpostavio da skoro svaka osoba na planeti zna kako iznutra izgleda avion (bila je to slučajna misao), Dante lično nikada do sada nije bio u jednom.

Mogao je da zamisli i Evropu, ali ne i kako je tamo. Osećao je naznaku mentaliteta i atmosfere kroz ono što je video na internetu i nije mogao da dočeka da postane deo toga.

Trava verovatno stvarno uvek jeste izgleda zelenije u komšijinom dvorištu, ali nije moguće da čim ti komšija otvori kapiju trava izgubi nijansu. Nije li tako? Kratko se zadržao na toj misli.

Kroz sve manju gužvu, Dante se gegao kroz avion. Nosio je svoj kofer i ranac koji mu je brat spakovao. Ali ne i torbicu sa parama. Bruno mu je skrenuo pažnju na opasnosti koje toliki keš pri grudima nosi sa sobom. U toku današnjeg dana uplatiće devet desetina sume na karticu. Dante je tu karticu sada držao u desnom džepu. Ipak i dalje je češće proveravao levi; onaj u kom je ušuškan ležao kamen.

Očima je tražio precizno određeno sedište čij je broj u sebi ponavljao da mu ne odluta. I ako je pedeset nesvakidašnje lak broj za pamećenje, iznenađivao je sebe brzinom kojom je u poslednje vreme zaboravljao stvari.

Pedeset. Stvorio je mentalnu sliku ostatka rasporeda na osnovu prvog sedišta i progurao se do svog reda. Pedeset. Drugo sedište od prozora na levoj strani aviona. Pedeset!

U četrdeset devetci do prozora sedeo je prelep belac, možda u kasnim dvadesetim, kratke i svetle kose, zelenih očiju i izvajanih mišića. Na desnoj strani njegovog vrata čamila je tetovaža narandžasto-crnog leptira. Glas iz njegovih slušalica urlao je toliko da je Dante skoro razaznavao reči pesme.

Nije hteo da ga dira.

Podigao je svoj kofer u pregradu iznad, spustio ranac (sa svojim punim imenom zalepljenim na papiru) ispred sebe, seo i izvadio slušalice koje mu je brat dao za put. Opipao je džep, za svaki slučaj, i osetio čičak unutra, pa je diskretno sklonio ruku.

Taman kada je ubacio slušalice u uši, na razglasu su počeli da objašnjavaju osnovne stvari u vezi leta. Budući da nikada pre nije putovao vazduhom, interesovao se; izvadio je slušalice i pomno pratio. Ovako trezan daleko je lakše ispratio govor.

Relativno mu je poznato to osećanje i nije toliko iznenađen sada kada se vratilo. Ponekad bi pomislio da može ovome da se vrati kada god želi, i da ponekad treba da se naduva. Brže bi skrenuo te misli nego što bi naišle.

Kada je glas sa zvučnika utihnuo, objasnivši putnicima ono što su verovatno manje-više svi znali, Dante shvati da mu je desna noga igrala kao luda. Zaustavio ju je.

Stresiram se, rekao je sebi ono što je već znao. Nije bio dovoljno glup da ne shvati da će ga sva nervoza stići, eventualno. Jednom kada bude noć i kada sam bude piljio u plafon nekog doma ili hotelske sobe. Ali ne sada; neka sada ostane tu pozadi. Ovde je previše bučno da o tome razmišlja.

Malopre se rastao sa bratom. Procedura na aerodromu pokazala se maltene nepostojećom uzevši u obzir kakvu je Dante očekivao. Deda nije zvao policiju. Prestao je i da zove Bruna. Poslao mu je samo jednu poruku pre nego što su njegov posao silovanja telefonske linije preuzeli otac i majka.

Ako se vratiš bez njega večeras nije više deo porodice. Neka se ne vraća kući dok sam ja živ.

Danteovo stopalo ponovo zaigra. Brat ga je tada samo potapšao po ramenu i rekao da će se pobrinuti za to; deda to verovatno ne misli, ali svejedno je bolelo.

I Bruno je očigledno bio nervozan. Posle ko zna kog poziva oca i majke, skoro opsovavši, (bar je ukrutio lice kao da se sprema), isključio je telefon. Zvali bi i Dantea, sigurno, da karticu nije zamenio pre nekoliko dana. Sada mu nisu znali broj.