Sa koliko godina si saznao da si leptir?

Poglavlje 5

Betonsko utvrđenje iznad kanjona (pogled na kanjon prevazilazo je svako iskustvo koje je Dante do tada doživeo) krilo je leš četvoronoge životinje u savšreno isklesanom sobičku. Koske manjih životinja, obložene skorelom krvlju ležale su nabacane na kamaru bliže Danteu. Hladan i osvežavajuć vetar svirao je sablasnu melodiju kroz prostoriju stare osmatračnice; zvučalo je kao himna vojsci sa drugoga sveta. Leš životinje, koja je mogla biti kojot, paukovi su ukrasili svojim mrežama. Jeziva mirnoća, neutešna visina i zabrinjavajuća melodija najavljivali su nešto strašno. Nešto na šta svet u kom se našao nije bio spreman. Jedan jedini leptir, crvenih krajeva krila, uprkos vetru sleteo je na brdašce oglodanih kostiju.

"Dante", čuo je ženski glas iza sebe. "Ne treba da budemo ovde."

Naravno, nije stigao da se okrene.

Probudio se uznemirujuće sporo. Kada je napokon otvorio oči, poletele su ulevo. Travis nije sedeo do njega. Nekako se podrazumeva da nije. Čak ni prazne flašice nisu ostale na sedištu.

Kamen je tu!, opipao je. Još jedan onakav san.

Nije se osećao kao da je spavao.

Pogled mu polete na desnu stranu. Kesa sa đubretom je takođe sklonjena.

Graja sa svih strana, utišavala se. Dante ustade i poče da se okreće. Oni ljudi koji su još ostali u avionu (nije ih bilo mnogo) kretali su se ka vratima. Stjuardese su ispraćale neke od njih. Dante se pogledom susrete sa onom koja im je donela flašice. Ona se nasmeja i pođe ka njemu protumačivši to kao poziv.

"Sleteli smo", rekla je raširenih usana obloženih crvenim karminom. "Pomoć oko stvari?"

"Ne treba, hvala." Počeo je da iznosi torbe između sedišta. "Koliko sam spav...?", zaustavio se. "Koliko smo leteli?"

"Šesnaest sati."

Danteovo lice očvrsnu. Razbudio se čim je to čuo; ako je verovati sajtu, toliko traje ceo let.

"Ovo nije prvo stajalište?" Stjuardesa odmahnu. Osmeh joj je spadao. "U Londonu smo?" Ona klimnu. "Zar nije trebalo da bude presedanja u Madridu?"

"I bilo je."

Dante ućuta na trenutak. "Ne, nije."

"Tek ste se probudili!", reče ona uz novopronađeni entuzijazam i uhvati mu kofer. "Pomoći ću dok se ne osvestite."

"Ne, ne, ne, ne. Ja se nisam makao iz ovog aviona..." Oštro je odmerio sedište do prozora. "Čovek do mene? Onaj sa tetovažom leptira. Gde je otišao?"

"Izašli ste na Adolfo Suarez aerodromu u Madridu sa njim."

Dante izvi obrvu i zaigra stopalom. Spustio je glavu duboko udahnuvši nekoliko puta. "Pre koliko se to odrigalo?"

"Pre oko tri sata."

Pogledao ju je pravo u oči i stegao usne. Govorila je istinu - bar što se tiče sletanja.

Flašice nisu bile na levom sedištu, jer nisu ni bile u ovom avionu. Okrenuo se da pogleda broj sedišta. 27A. Nije sedeo tu; siguran je da nije.

Kamen!, shvatio je i stegao ga kroz džep.

"Nešto mi se definitivno desilo sa pamćenjem", rekao je klimnuvši glavom nekoliko puta. Stjuardesa klimnu zajedno sa njim, očito iz učtivosti. "Jesam li uradio bilo šta neuobičajeno?"

"Videla sam vas na izlazu..." Okrenula se od njega, pogledala drugu stjuardesu, pa se ponovo okrenula ka njemu. "Morate da požurite, stvarno nemamo mnogo vremena."

On nastavi mahnito da klima dok je pričala i pokupi svoje stvari. "Hvala vam i izvinite na smetnji."

"Prijatno." Pomogla mu je da iznese prtljag i ako mu još jedan par ruku nije bio potreban.