Tajkun

25

Ulazim u Vejdov stan i palim svetlo. Prošlo je osam i njega još uvek nema. Izvadim telefon i nazovem ga.

- Napokon – javio se.

- Zvao sam te pet puta danas!

- Nisam htela da razgovaram sa tobom, osim toga imala sam preča posla.

- Koja?

- Gde si? – ne odgovorim mu na pitanje.

- Završavam nešto.

- Nešto! Kad dolaziš kući?

- Ja zapravo nisam u gradu.

- Pa gde si? – pukne mi kurac.

- U Boston.

- I šta radiš tamo?

- Rekao sam ti završavam nešto.

- Znaš šta? Danas nisam raspoložena za tvoje igrice i to tvoje nešto zato slobodno ostani tamo, čak što više ne moraš ni da se vraćaš! – prekinem vezu i ugasim telefom, ma od besa mu izvadim i bateriju.

- Kreten!

Sednem na krevet i nabijem lice u šake. Dišem duboko da se smirim. Mama je rekla da se ne uzrujavama a znajući mene i moj život to neće biti moguće.

- O Bože, ubiću ovo dete – dođe mi da počupam kosu sa glave.

- Ne! Proriteti Dalia. Od danas je ovo dete tvoj prioritet i ti nećeš da se nerviraš. Zabranjujem ti. Od danas, od večeras okrećeš novi list.

. . .

Budi me svetlo. Sranje, zaboravila sam da navučem drapere. Protrljam oči i otvorim ih. Ugledam Vejda kako sedi u onoj ružnoj fotelji u uglu koja mu je poklon od dede. Presečem moj bes u trenutku i samo ga ravnodušno pogledam. Baš me briga što deluje umorno i očigledno besno. Zbacim pokrivač sa sebe i ustanem, okrenem mu leđa i odem u kupatilo. Ne razgovaramo.

Istuširam se na brzinu, operem zube i izađem sa peškirom oko svog tela. On je i dalje tu ali ga ne registrujem nego otvorim garderober da uzmem odeću. U narednom trenutku sam čini mi se poletela ka krevetu Vejd mi je odmah podigao ruke iznad glave. Ne govorim ništa jer sam tvrdoglava koza ali se otimam. Kako ne mogu da ga sklonim sa sebe uputim mu otrovan pogled. Video je on to ali kako je i on kreten poput mene samo mi je drčno uzvratio a onda je jednom rukom obuhvatio obe moje a drugom izvukao peškir kojim sam bila obmotana. Bacio je peškir na pod i povukao kravatu koja je visila oko njegovog vrata.

Pokušam da pomerim ruke ali on je bio brži i vezao ih je. Vezao mi je ruke kravatom. Želim da mu kažem da odjebe ali ne želim da razgovaram sa njim.

Kako su mi ruke bile vezane bilo mu je lakše da me kontroliše. Mrzim ga.

Kako je već odlično naučio da me čita samo se podsmehnuo i spustio usne na moju bradavicu.

Nemoj da si mrdnula.

Skopim oči jer on odlično zna koliko me pali to što radi sa zubima mojim bradavicama, Izvijem telo i podignem nogu jer sve to dolazi do mog međunožja, taj osećaj . . . osećaj kojeg želim da se rešim, ne želim ga.

Počeću da cvilim jer kako ide naniže on mi ljubi stomak ostavljajući vlažne tragove na mojoj koži ali istovremeno je pustio i moje ruke koje su same pohitale ka njegovoj kosi.

Pokušam da ga očupam ali njegove usne su završile između mojih usmina. Ugrizem se za usnu jer ne želim da ispustim ti ton. Ne želim.

Izvijam se dok me on jebe jezikom, mrzim ga i volim u isto vreme. Želim da ga kaznim ali i da me zadovolji, ali ovo je njegova igra, on želi da me natera da progovorim, želi da ga molim i zato prekida nekoliko sekundi pre mog orgazma.

Podsmehnuo mi se i otkopčao svoje pantalone. Onda je izvukao svoj kurac koji je spreman.

Trudna sam! Nema seksa još dve nedelje.

Dok mi doktorove reči odzvanjaju u glavi Vejd me vuče ka sebi i vidim da želi da me kazni, želi da izjebe sve iz mene. Hvata me za kukove i provlači sebi.

Spustim svoje vezane ruke dole uzmem vazduh.

- Nemoj - izdahnem.

- Postoji samo jedan način da izađem na kraj sa tobom i jedan koji mi omogućuje da te kontrolišem u potpunosti – kaže mračno.

- Trudna sam! – priznam i šokiram ga.

Vejd me pušta i sklanja se od mene. Povučem se naviše i odvežem kravatu zubima. Dok on stoji pored kreveta ja se izvučem na drugu stranu i odem u kupatilo. Zaključam vrata i samo se spustim na pod dišući kao da sam upravo trčala maraton.

. . .

Na znam koliko dugo sam ovde ali znam da me boli zadnjica i želim da plačem. Zašto dođavola želim da plačem? Ustanem polako i još jednom se istuširam, ovaj put sam oprala i kosu nadajući se da će mi voda razbistriti misli. Toliko su mutne. Moje misli nikad nisu bile mutnije.

Napokon se stabilizujem i izađem iz kupatila. Spavaća soba je bila prazna. Odahnem.

Obučem se i prosušim kosu peškirom. Oglasi se moj telefon.

- Mama – javim se.

- Kako si dušo?

- Dobro sam . . . kako si ti?

- Jesam samo se brinem za tebe, rekla si da ćeš doći ujutru a još uvek te nema.

- Da, ja . . . uspavala sam se – koliko sam to bila zatvorena u kupatilu?

- To je zbog trudnoće, ja sam sa tobom stalno spavala.

- Da – cimnem se jer ugledam Vejda. Istuširan je i sređen, očigledno je koristio drugo kupatilo.

- Upravo krećem kod tebe, da ti donesem nešto od kuće? – rasvestim se da razgovaram sa majkom.

- Da, zato te i zovem trebaju mi neke sitnice.

- Znaš kako ćemo? Idem pravo kući i nazvaću te kad stignem tamo da mi kažeš šta ti treba u redu?

- Može mila i ne zaboravi da jedeš.

- Nemam apetit mama – muka mi je.

- Moraš da jedeš – uporna je.

- Mama da li želiš da ti dođem u posetu ili ćeš me i dalje gnjaviti hranom?

- Dobro. Neću te gnjaviti. Čekam te.

- Krećem – prekinem vezu i stavim telefon u torbu.

- Kako je tvoja majka?

Lik očigledno zna da je u bolnici. Naravno, okrenuo je par brojeva ili me još uvek prati.

Izvučem blejzer i izađem iz spavaće sobe, izađem iz jebenog stana.

. . .

Moja majka je imala spisak zahteva, trebalo mi je sat vremena da popakujem sve što ona želi. Usput kupim i hranu da mi ne trtlja. Dok sam boravila u kući u kojoj sam odrasla uhvatila me nostalgija i umesto da se vratim u Vejdov stan ja se jednostavno vratim kući.

Prenela sam više od polovine svojih stvari kod Vejda ali moj tavan je i dalje opremljen zato se presvučem i uključim Mocarta. Treba mi izgubljenost. Treba mi ono stanje kada ne mislim ni o čemu, ni o kome.

. . .

Ne mogu da verujem.

Nasmešim se slici koju sam završila. Ja nikad nisam zadovoljna i uvek moram nešto da dodam na svojim slikama ali ovaj put . . . beba u stomaku je bila savršena.

Ovo je moj stomak i moja beba, ne izgleda ovako jer je moja beba zrno ali izgledaće jednog dana jer sam zapamtila sliku bebe u stomaku sa nekog prospekta dok sam čekala svoj red kod ginekologa.

Ponovo se nasmešim jer sam se vratila, moj osećaj za izgubljenost dok radim se vratio i to sve zbog ove bebe.

Trudiću se da budem dobra mama, najbolja mama, jer to sam ja, kad radim nešto želim da radim najbolje što umem.

A sad je vreme da se suočim sa neizvesnom budućnošću.