San o prošlosti

Untitled Part 2

Groblje me je oduvek plašilo, jednostavno mi je ulivalo jezu. To je valjda i normalno, s obzirom na to da sam rasla uz užasavajuće priče o njemu, ali o tome ću neki drugi put.

Uhvatim se za staru zakržljalu crnu kapiju koja okružuje groblje pokušavajući da je otvorim. Nakon par pokušaja uspem i uputim se ka grobovima mojih roditelja. Ja sam kao mala znala cesto da u sred noći dodjem ovde, uprkos mom strahu. Legla bih izmedju grobova i prisećala se lica mojih roditelja. Nasmešim se, a zatim ostavim cveće. Kako bi sve bilo drugačije da ste tu, zar ne? Ali niste, i ja sam to prihvatila.

Ulazim u kucu i prvo sto vidim jeste kako stric Majk veselo pevuši i sprema ručak.

"Helena dušo, stigla si. Kako je bilo u skoli?"

"Kao i uvek Majk. Šta to spremaš?"

"Pokušavam da napravim lazanje. Mislim da će mi ovog puta uspeti."

"Mislim da je bolje da naručimo picu."- nasmejem se i slegnem ramenima.

"Idem da prilegnem, zovi me kad pica stigne."

"Helena, bezobrazna si." -reče stric, te se nasmeja.

Presvučem se, i zatim legnem. Užasno mi se spava..navijem alarm da me probudi za sat vremena, a onda se fino ušuškam i zatvorim oci.

Gde sam ja to? Vreme je bilo jako lose. Malo je reci užasno. Vetar je bio toliko jak da sam mislila da će iščupati drveće iz korenja. Jezivi zvuci su me okruživali. Nebo je bilo tako tmurno, da se činilo da će se svakog trenutka sastaviti sa zemljom. Kunem vam se, ako bih trebala opisati smak sveta, onda bi to izgledalo ovako.

Iznenada, ispred mene se pojavio plavooki mladić. Isti onaj iz mojih snova.

Položih mu glavu na grudi i zaplakah zato sto je preživeo, zato sto je umro. Presahli okean, pustara osećanja, srećna-tužna, mračna-svetla, preplaviše me sa svih strana. Čula sam zvuk, ali nisam mogla razumeti reci, a onda shvatih da taj zvuk proizvodim ja. Raspadajući se, istovremeno sam osećala sve i nisam osećala ništa. Bila sam skrhana, bila sam spasena. Izgubila sam sve, dobila sam sve ostalo. Nešto u meni je umrlo. Ovako svetu dodje kraj.