San o prošlosti

Part 7

Gledam u nebo. Nema ni traga zlokobnoj svetlosti od maločas. Povukla se pred mrakom gustim kao testo. Nemir je, međutim, i dalje tu, pritiska mi grudi. Kada bih slušala nagon, otišla bih kući, ali ne želim da pokvarim zabavu svojim prijateljicama.
-Klopa! Sendviči za sve. Ko hoće sa pršutom?-Jennie deli mirišljave privlačne zamotuljke.
Uzeli smo limenke koka-kole i piva i zaputili se prema logorskoj vatri na plaži.
Razgledam oko sebe u ugledam osobu za koju se nisam nadala da ću videti ovde. Kol. Dečko u kojeg sam bila zaljubljena kao klinka. Na sebi ima jednostavne uske farmerke i crno-sivu majicu odsečenih rukava. Na ručnom zglobu nosi crnu kožnu narukvicu s nitnama. Nisam očekivala da ću ga sresti i načas me je pogodila njegova lepota. Kao da proseca mrak i u isto vreme izranja iz njega. Vidite, stvar je u tome što u tom periodu nisam izgledala kao sada. Kratka kosa, proteza, naočare...jednom rečju nisam imala ništa čime bih ga privukla. A onda se desio pubertet i hvala Bogu mogu da kažem da sam se prolepšala. Naravno, tada me je primetio ali prekasno. Nastavljam kraičkom oka da ga posmatram. Čini mi se da ga nervira neka nasrtljiva devojčica, koja ga gnjavi trudeći se da mu privuče pažnju. Sigurno je prilično pijana kada ne primećuje njegov uzdržan čelični pogled. Da sam na njenom mestu, propala bih tri metra ispod zemlje!
-Ma daj, što si takav? Častiću te pivom. Znaš li da si prelep?
Skupljam snagu i prilazim im.
Kol se naglo ukočio videvši me. Ošinuo je devojku besnim pogledom.
-Čisti se! Ne gubim vreme sa takvima kao što si ti.
Ona kao da se načas pribrala. Nije više tako samouverena.
-Zar ti se nimalo ne sviđam?-izgovori drhvtavim glasom.
-Pogledaj se u ogledalo i sama kaži.
Uprkos kratkoj haljini s dubokim izrazom, sada liči na dete. Razmazana šminka i povređen izraz lica. Osećam sažaljenje prema njoj.
-Tako se ne razgovara sa devojkama-kažem na sopstveno čuđenje. -Stvarno si nepristojan!
Prilazim joj da je pomilujem po ruci.
-Jesi li dobro?-pitam je u po glasa.
-A šta ti hoćeš?-odgurnula me je i požurila prema Kolu.
-Rekao sam ti da ideš.-sikće on.
Ona naglo podiže ruku kao da hoće da ga ogrebe. Onda otrča naletivši pre toga ramenom na njega. Njena nežna figura gubi se između žbunja.
Kol se nagonski uhvati za ručni zglob.
-Ne mogu da verujem! Ukrala mi je narukvicu. Sigurno je htela suvenir kojim će se pohvaliti pred drugaricama.
Popreko ga pogledam, okrenem se i odem.
Bes me zaslepljuje. Ne mogu ni reč da izgovorim! Zaista ga ne razumem.
Odem u šator kod devojaka, a zatim zaspemo.

Probudila sam se sa utrnulom rukom, s prstima upletenim u Eminu plavu kosu. Trudila sam se da je ne probudim dok sam je pokrivala. Sa osmehom sam pogledala Tesu. Spavala je sklupčana, u odeći koju je sinoć imala na sebi. S patikama u ruci, iskrala sam se iz šatora i udahnula svež ranojutarski vazduh. Skupila sam se u duksu sa mačijim ušima.
Zatišlje posle oluje. Kad pomislim na sve ono što se desilo sinoć... Muzika trešti, ljudi igraju svuda naokolo, logorska vatra i metež. Nemirne duše su se uspavale. S jezira dopinje blaga izmaglica i spaja se sa sunčevim zracima koji prolivaju zlatne tonove po nebu. Prošetala sam do plaže. Uranjam bosa stopala u pesak. Hladno mi je, ali uživam u osećaju slobode koje pružaju hodanje bosim stopalima, dok mi jesen ne uskrati tu naviku.
Na nebu ima nečeg čarobnog, večnog obećanja povratka. Sedam uz samu liniju na kojoj se spajaju obala i jezero i posmatram mirno vodeno prostranstvo koje se pruža ispred mene. Sa strane, brežuljci liče na dzinovske vodene kornjače spremne da zarone u dubine jezera. Osećam život u sebi, kao da sam deo okolne prirode i prvi put posle dugo vremena osećam mir.
Čini mi se da nešto vidim u vodi. Neko svetlucanje koje uporno preseca površinu. Ustajem i pažljivo posmatram. Nečije lice. Kosa leluja vijugavim pokretima, nošena strujom. Razgoračene oči i put kao od voska. Trgla sam se.
Tren kasnije, slika se izgubila. Uzmičem nekoliko koraka. Nemoguće, ponavljam. Slika je zaista nestala, zajedno sa jutarnjom izmaglicom. Alge, odraz jata ptica u vodi ili jato riba koje je izašlo na površinu? Objašnjenja je mnogo, među njima i to da sam spavala samo sat-dva.
Vrisak od kojeg mi se ledi krv u žilama. Nagonski sam potrčala. Ponovo urlici. Pratim ih kao hipnotisana. Dopiru sa istog mesta. Prolazim pored najbližih šatora, neki su se naglo probudili i proviruju s upitnim izrazom lica. Ne preostaje mi ništa drugo nego da nastavim korak po korak. Stižem do malog uzvišenja okruženog drvećem. Na njemu je šator, otvoren. Jedna devojka sa crvenim očima izlazi jecajući. Lice izobličeno od straha. Kolena joj popuštaju, pada na tlo.
-Jezivo!-uzvikuje.
Usporavam korak. Svaki me košta napora.
-Pomozi joj, molim te-jeca.
Osvrćem se unaokolo u potrazi za pordškom, ali tu smo samo ona i ja.
-Šta se dogodilo?-pitam je.
Ne odgovara. Pokriva oči kao da želi da otera sliku koja ju je prestravila. Saginjem se i ulazim u šator.
Jedna devojka, mršava kao grana, leži, mokra do gole kože, na plavoj vreći. Kosa joj liči na ustalasane alge, snežno-bela koža osenčena žućkastim tonovima.
Naginjem se da joj opipam puls. Trgla sam se od dodira s hladnom kožom. Povukla sam ruku i borim se da ne prestanem da dišem. Nema otkucaja.
Ustajem. Potiskujem nagon za povraćanje. Devojka na sebi ima crnu haljinu. Bosonoga je, nešto steže u šaci. Neku narukvicu.
Prepoznajem je..
-Pomeri se!-Visok momak me gura kako bi kleknuo pored tela.
-Nema pulsa-uzvikuje.
Počinje da joj masira srce i da joj daje veštačko disanje. Ne mogu da verujem da se sve to događa preda mnom.
Posrćući, izlazim iz šatora. Nemam vazduha. Ispred se okupila mala grup radoznalaca. Devojka crvenih očiju i dalje jeca.
-Neka neko zove hitnu pomoć!-vrišti.
-Mobilni ne rade!-objašnjava joj neka devojka i prebacuje joj duks preko ramena.
-Čekaj...moj radi-čujem.
Košmar. Sklopiću oči i nestaće to priviđenje kao magla koja je milovala jezero u zoru. Stiskam kapke.