San o prošlosti

Untitled Part 4

Posle škole, provela sam sat vremena u biblioteci. Nije mi se išlo kući. Iskoristila sam priliku da vratim knjige i uzmem novo štivo za čitanje. Onda sam sela i opustila se prelistavajući jednu monografiju o Botičeliju. U poslednje vreme, proleće mi je omiljena Botičelijeva slika. Valjda jer me podseća na leto. Kao po običaju, mesec dana bih provela kod bake Evelin u Arizoni. Koristilo mi je vreme sa njom. Kad god bi me videla neraspoloženu, smislila bi nešto čime bi mi ispunila vreme. U obilascima prodavnica, ljupke pijace, dugim šetnjama u parkovima, hranjenu veverica i beskrajnom ćaskanju uz porodične fotografije, nostalgija za mojim roditeljima postala je manje težak teret. Znam da je prošlo dosta vremena, tri godine, ali verovali vi ili ne, vreme ne leči bol. Nakon nesreće stalno sam imala noćne more nakon kojih bi se budila i plakala. Period nakon nesreće sam provela sa njom. Bila mi je i više nego potrebna njena nežnost i ljubav.Jedne veceri me je uhvatila kako plačem.
-Plakanje oslobađa od bola. Biće ti mnogo bolje ako daš smisao svakoj suzi. Kao da delić tuge otiče sa svakom: krhotina slanog kristala-rekla mi je. I bila je u pravu. Plakanje pomaže.
Moje razmišljanje prekinuo je zvuk mobilnog telefona. Bio je to stric, verovatno zabrinut jer mu nisam javila da ću kasniti.
-Molim striče?
-Helena gde si? Spremio sam ručak, čekam te.
-Izvini, zadržala sam se u biblioteci. Tu sam za 15 minuta.
-Hajde požuri, čekam te.
-Važi- prekinem razgovor i uputim se brzim koracima ka kući.

Nakon ručka me je zvala Tesa i ubeđivala jedno pola sata da treba da izađem sa njom, Jennie i Emom. Nisam imala kud pa sam pristala. Mi se znamo od malena, i zaista ih volim kao svoju porodicu. Jako smo različite, a ipak tako slične.
Ema je tipičan standard lepote. Plava duga kosa, plave oči i blage pegice koje se naziru na sunčevoj svetlosti. Uprkos njenoj lepoti, nema samopouzdanja. Cudno zar ne? Jedna tako lepa devojka po ceo dan zuri u knjige, i slobodno mogu reći da je genijalka. Ali jednom rečju, duša od prijatelja. Nije sposobna da ikog osuđuje i to je ono što je čini posebnom u današnjem svetu.
Jennie je njena suprotnost. Kratka braon kosa do ramena sa šiškama, prelepe zelene oči i visoka je čini mi se dva metra. Dobro, ne baš dva metra ali dosta viša od mene koja sam metar i želja da porastem. Nasuprot Emi koja po ceo dan bulji u knjige, Jennie po ceo dan bulji u monitor. Igrice, one će joj doći glave. Treba da je vidite kada nam objašnjava pojmove vezane za igrice dok je mi ostale bledo gledamo, a zatim prasnemo u smeh. Za sebe kaže da je najjača gejmerka.Ono što najviše volim kod nje jeste spontanost.
A što se Tese tiče, jako rezervisana i hladna spolja. Mnogi misle da je uobražena, odnosno "nafurana", a sve je samo ne to. Ne pušta tako lako nekog blizu sebe, i u potpunosti je razumem. Crna kosa koja joj pada nešto malo preko ramena, braon oči i ogroman osmeh. Jednostavno prelepa.
Trebala bih da počnem da se spremam. Ne bih da mi pridikuju kako ponovo kasnim. Otvaram ormar. Uzimam belu majicu. Ne! Nije dobra, u njoj izgledam kao da sam spremna za autopsiju...Boja kože mi je kao sir. Gledam ostale majice: previše ružičasta, previše otvorena, ova je izbledela kao moja kosa kad sam neraspoložena.. ništa normalno nemam.
Našla! Poderene farmerke i crna majica. Vrlo svedeno. Sviđa mi se.
Trčim u kupatilo. Umivam se, podočnjaci su mi sivi. Češljam se žustrim pokretima, a zatim nanosim šminku na lice kako bih ličila na čoveka. Spremna sam.
Ako se pitate gde idemo, ne znam ni ja. Rekle su da je to iznenađenje.
Izađem iz kuće i vidim njih kako me nestrpljivo čekaju.
-Evo me, ne kasnim ovaj put.-nasmejem se a zatim se pozdravim sa njima.
-Pa gde idemo?
-Kampovanje!-uzviknu Ema buljeći u mene očekujući da ću da se oduševim.
-Amm kampovanje? Zaista?
-Da, biće nam zabavno- doda Jennie.
-Hajde Helena, ne budi party breaker-reče Tesa i blago me gurnu ramenom.
-Okej, okej. Idemo da kampujemo-nasmejem se i krenem ka kolima.

Naći mesto za postavljanje šatora nije bilo tako lako kao što smo se nadale. Na moje iznaneđenje dosta ljudi je ovde. Pa vikend je, šta sam drugo očekivala.
Tumaramo između ljudi opruženih na peškirima za plažu, decom koja pokušavaju da razapnu mrežastu ljuljašku između dva drveta, da pobodu kočiće za šator ili da naduvaju dušeke i devojke u bikiniju koje se mažu kremom za sunčanje. Srećemo druge grupe izgubljenih kao mi, koji pokušavaji da nađu slobodno mesto za šator i razmenjujemo nepoverljive osmehe s njima.
-Rekla sam vam da je trebalo ranije da krenemo-žali se Jennie.
-Podsećam te da si rekla suprotno i da smo morale da te čekamo ispred kuće. Budi zadovoljna što smo stigle pre mraka- reče joj Ema.
-Nisam mogla da nađem četku sa proređenim zupcima. Sestra mi ju je ukrala.
-U pravu si! Kako sam mogla da potcenim značaj četke s proređenim zupcima za kampovanje? Znaš Jennie, da bi se šator savršeno postavio, dovoljna je četka sa proređenim zupcima-cvrkuće Ema.
-Glupačo!-odgovori joj Jennie.
-Eno ga... eno ga...eno ga...!-Ne mogu da se setim reči!- izgovorih pokazajući prstima na prazno mesto.
-Ko?-pitaju uglas.
-Slobodno mesto!- i pokazujem komadić zemlje kao iz snova, s malo hlada ispod dva veličanstvena bora.
Potrčale smo vukući sa sobom rance, torbe, šator i krznene vreće za spavanje, trudeći se da ne zgazimo nekog.
Ema urla:-Neprijatelj na vidiku na deset sati!
-Ma šta ma deset sati? Levo ili desno?-obrecnula se Jennie.
-Nikad nisi videla brojčajnik sata? Levo, zaboga.
Hvala Bogu, bile smo brže i konačno smo našle mesto. Posle beskrajnog tumaranja tokom kojeg se šatori niču kao pečurske posle kiše, sele smo na zemlju da predahnemo. Nakon nekog vremena uspele smo da postavimo šator i da se smestimo.