San o prošlosti

Part 5

Odlučila sam da prošetam. Navukla sam Tesin tamnoplavi šorts i belu majicu sa likom Lize Simpaon. Kosu sam ukrotila vezavši je u konjski rep.
-Hoće li neko sa mnom?
Nema odgovora.
Stižem na malu plažu na jezeru. Izgleda čarobno
u ovo doba dana. Blistavo ogledalo pruža prelepu sliku sutona. Sunce je nisko i odlučnim pokretima četkice boji  obzorje u narandzastu. Koračala sam dok se žamor i muzika nisu pretvorili u mrmljanje koje se gubi u vetru. Sedam na zemlju i skupljam pljosnate kamenčiće za pravljenje žabica. Nikad nisam uspela da ih bacim tako da odskaču po površini. Lagani udar vetra. Nikakav zvuk. Oslanjam dlanove o pesak i zaranjam prste. Čini mi se da osećam disanje zemlje. Udaljeno treperenje koje postaje sve snažnije. Sunce polako uranja u vode jezera. Lagani povetarac mreška površinu vode, a zatim nežno miluje lišće na drveću. Ako sklopim oči i oslušnem vetar, čini mi se da čujem plač nimfe Agile. Legenda kaže kako je nekada jedan prelepi princ putovao po Italiji. Kad je stigao na obale jezera, odlučio je da se osveži u njegovim bistrim vodama. Nimfa, koja je živela u dubini, zaljubila se u njega i svoja osećanja je izrazila zavodljivom pesmom. Ali melodija je odvukla momka na sredinu jezera, gde se utopio. Zvao se Trasimeno, bio je Tirenov sin.
Ponekad, tokom crvenih sutona ili u dubini noći crnog meseca, vetar koji duva prema kopnu kao da ima glas. Priča se da je to plač nimfe koja tumara u potrazi za telom voljenog.
Iznenada, treperenje zemlje postaje duboko podrhtavanje. Načas se pitam da li sam to ja izgubila kontrolu nad svojim telom. Dugo gorenje kao da dopire pravo iz utrobe Zemlje.
-Zemljotres!-uzvikujem.
Skačem na noge i trčim ka šumi.
Obrsi drveća silovitu podrhtavaju, izazivajući potmuli zvuk potresenih grana. Sve je u pokretu. Zemlja je pomahnitali konj, vidno polje vrtlog maglovitih oblika. Vrtoglavica. Ludilo. Pulsiranje. Osećam se kao životinja u bekstvu od grabljivice, nevidljive i smrtonosne. Iznenada, osečam nečiju ruku na mojoj. Odsečnim pokretom odbacuje me u stranu. Velika slomljena grana pada pored mene i raspada se na travnatom tepihu. Šta se to upravo desilo? Ne mogu više, moram da predahnem. Padam na tlo sa srcem pod grlom. Zatvorila sam oči. Tišina. Zemlja je prestala da podrhtava.

Otvaram oči i ugledam zabrinuta lica mojih prijatelja.
-Helena, da li si dobro?-pitaju uglas.
Ne odgovaram, treba mi trenutak da se priberem. Posmatram nebo. Tamni baršunasti plašt s ogrebotinama boje rđe. Od sunca više nema ni traga.
-Da, da, dobro sam. Ne brinite.-kazem, a zatim se oslonim na ruke i podignem gornji deo tela pokušavajući da ustanem.
-Nemoj da ustaješ tako naglo. Odmori.-zabrinuto izgovori Ema.
-Nije mi ništa stvarno, okej sam. Ali, kako sam dospela ovamo? Bila sam dosta udaljena od vas.
-Ne, nisi. Našli smo te svega nekoliko metara udaljenu od mesta za kampovanje.-reče Tesa.
Nekoliko metara udaljena od mesta za kampovanje? To nije moguće, pomislih u sebi. Bila sam nedaleko od jezera. Kako je to moguće? Vratim film u glavi i shvatim da me je neko povukao na stranu i spasio od sigurne smrti, a onda me je ista ta osoba dovela na sigurno. Ali ko je to?
-Helena, čuješ li nas?-zabranjeno upita Jennie.
-Da, da..izvini, zamislila sam se.
-Mislim da je najbolje da se vratimo nakon ovoga-predloži Tesa, a Jennie i Ema se slože sa njom.
-Naravno da ne. Došle smo ovde da se zabavimo i tako će i biti. Nije mi ništa devojke, zaista.
-Tvrdoglava si, ali ako ti tako kažeš onda okej-reče i slegnu ramenima Tesa.