San o prošlosti

Untitled Part 3

Prošle noći gotovo da nisam spavala. San me je jako uznemirio i plašila sam se da ponovo zaspim. Imam ogromne tamne podočnjake koje sam pokusala da prekrijem tonom korektora, ali bezuspešno.

Sjurila sam niza stepenice kao jastreb: Striče!

On se okreće začudjen, u levoj ruci čvrsto steže mrsku kožnu torbu u kojoj donosi posao kuci, a u desnoj drži ključeve od kola.

-Jesam li zaboravio nešto?

-Da! Mene. Treba da me prebaciš do skole.

-Rado dušo, ali...

-Znam, znam. Kasniš, imaš važan sastanak. Zapravo ne! Čeka te zaostali posao?

-Hajde, vodim te u školu.

Ulazim u kola, spuštam ranac izmedju nogu. Nameštam osmeh i sigurnosni pojas.

-Da ne treba da zamolim tvoju sekretaricu da mi zakaže sastanak sa tobom?

-Samo se ti pravi duhovita. Rado bih provodio vise vremena sa tobom, ali u ovom periodu nadredjeni mi ne daju mira. Dodaj tome da je Matilda na porodiljskom bolovanju i da je nova sekretarica koju su mi dodelili malo starija od tebe i da nema nimalo iskustva u tom poslu. Jednom rečju, pakao.

-Dobro, dobro...razumem te. Ne bih volela da delujem nezahvalno. Samo sto bih ponekad volela da sve bude kao nekada, kada su mama i tata bili živi.

-Dušo, život ide dalje. Budi uverena da mi nedostaju koliko i tebi, ali čovek se ne može prikovati za neko fantomsko nekad kad je sve bilo bolje.

-Znam, svesna sam toga,-nasmejem se i potapšem ga po ramenu.

Htela sam da ga pitam da li je srećan. Da li je zadovoljan poslom ili samo balansira na klackalici odgovornosti. Da li je zaljubljen. Ali vožnja je bila prekratka.

Tražim pogled njegovih zelenih očiju i načas ih gledam.

-100 dinara da saznam o čemu razmišljaš.

-Ponosan sam na tebe Helena, zaista jesam.

Mislim da mi stric nikada nije rekao ništa slično. Mislim da se razumemo, uvek sam bila svesna njegove ljubavi i pažnje i bilo mi je jako drago kada sam čula ove reci. Obaram pogled i ljubim ga u obraz. Užurbano cvrkućem: Želim ti prijatan dan! - i već u sledećem trenutku krupnim koracima prelazim preko dvorišta.

-Helena!-čujem na nekoliko koraka dalje. Prepoznala bih taj glas i u snu. Moja jedna jedina Tesa.

-Hej! Kuda tako zuriš?-pita uz osmeh.

-Hmm..nikuda? Neispavana sam, pa samo gledam gde ću da sednem.-nasmejem se i naslonim na drvo.

-Da li si našla haljinu? Ja po ceo dan lutam buticima, ali želim nešto izazovno a u isto vreme prikladno. A ti?

-Amm haljinu za?-nakašljem se i nasmejem nakon sto mi Tesa uputi jedan "ubilački" pogled.

-Pobogu Helena! Pa gde se ti nalaziš!? Matura je za tri meseca.

-Aaa to....pa ima još dosta vremena.

Kako to misliš ima vremena?-upita me i nastavi da priča dok ja pogledom pratim oblake.

Snežno beli, jure se na plavom nebu i neprekidno menjaju oblik, kao da ne dozvoljavaju ni pogledu da ih uhvati. Veliki labud koji je maločas plovio nebeskim prostranstvom postao je lice zene naglašenog profila. Prepoznajem lava guste grive, deluje agresivno, razjapljenih čeljusti. Dovoljan je bio nalet vetra da ga pretvore u prasence.

-Zemlja zove Helenu. Slušaš li me uopšte?-upita me Tesa mašući rukama ispred mojih očiju.

-Naravno da te slušam, nego zurim na čas.-užurbano izgovorim, poljubim je i trčećim korakom krenem ka školi s glavom medju oblacima.