Numbers

Uvod

Ko sam ja? Ja..ja sam samo obična srednjoškolka, kao i svaka druga devojka mojih godina. Zovem se Ema, vodim oubičajeni tinejdžerski život, izlazim, družim se sa svima, ali se ipak dosta razlikujem od svojih drugarica. Oduvek sam pokušavala da se uklopim, ali to mi nije baš polazilo za rukom.

Živim sa majkom u stanu a centru grada, a otac mi je nestao pre nekoliko godina, policija ga traži, ali mu nema ni traga. Postajem sve sigurnija da će odustati od njegovog slučaja, i učiniće ono čega se ja najviše bojim, proglasiće ga mrtvim. Na žalost, moja majka se odavno pomirila sa tom činjenicom i to mi je teško palo, njena reakcija me je povredila, njeno odustajanje od njega. Mogla je makar da nastavi da se nada, zbog mene. Udaljile smo se, postale smo dva stranca koja žive zajedno. Nastavila sam sa životom, ali svaku noć, pre nego što zaspim, mislim o njemu. Znam da je živ, i nastaviću da živim sa tim uverenjem.

Iz ovoga se može zaključiti da sam ja, u stvari, jedna depresivna devojka, koja beži od stvarnosti. Da, želim da pobegnem od stvarnosti, ali ne mogu. Danju potiskujem sav bol, uživam u svakom trenutku, ali me bol noću savladava. A najgora stvar u svemu tome je to što nikome ne mogu da kažem kako se osećam, jer ne bi me razumeli. Niko ne može da vas razume, ukoliko i sam nije prošao kroz istu ili sličnu situaciju. A povrh svega toga, sanjam i veoma čudne snove.

Telefon je zazvonio, ostavila sam papir i olovku i otišla do dnevne sobe. " Halo? " javila sam se. Čulo se jedno heej sa druge strane. " Što si tako smorena? " pitala je Lora, ozbiljnijim glasom. Iskreno, ona ne ume da bude ozbiljna i to je smešno. Ovog puta sam pokušala da se suzdržim. " Ma nisam, samo pišem rad iz srpskog " rekla sam. Jedino moj razred mora da piše radove iz srpskog tokom raspusta. Super. " Sve mi je jasno " dodala je i obe smo se nasmejale. " Šta ima kod tebe? " pitala sam kada smo se prestale sa smejanjem.
" Čuvam Luku " uzdahnula je i prevrnula očima. Kako znam? Luka je njen mlađi brat, citiram je On je jedna velika dosada zarobljena u telu slatkog petogodišnjaka, koji nema mere i granice ni u čemu, i nema pametnija posla pa mora mene da gnjavi. " Hoćeš da dođem? " pitala sam je iako sam znala njen odgovor. " Ozbiljno me to pitaš?! Pobogu, zato sam te i zvala " odgovorila je kao iz topa i obe smo se nasmejale. " Tu sam za deset minuta. Vidimo se " rekla sam i prekinula.

Dragi sastave, moraćeš da sačekaš. To je to, pričam sa papirom, ja sam definitivno poludela.

______________________
A/N :
Ostavite Vote i Comment ako vam se dopada
Lela11