Numbers

1.

Još jedno uobičajeno, dosadno jutro.  Sedim na krevetu i slušam radio, pokušavajući da se opustim, pošto ne mogu da spavam, ali uzalud, ne mogu. Ovo je jedan od onih dana. U glavi mi se pojavljuju sećanja,svaki put kada zatvorim oči. Neka su nepoznata, ne sećam se da sam ih proživela. Ista nepoznata sećanja sanjam skoro svake noći. Devojka u belom mi prilazi i govori mi kako sam ja posebna. Govori mi da sam ja broj deset, da je moje postojanje od izrazite važnosti, na šta se uvek nasmejem. Na kraju sna mi kaže...

" Ugh" Moje odmaranje i maštanje prekinuo je svrab na levoj nozi. Počešala sam se, ali bilo je još gore. Pogledala sam nogu i videla neki čudan ožiljak. Nikad ga ranije nisam videla. Bio je malo tamniji od moje kože, u obliku broja deset. Iskreno, malo sam se uplašila. Pokušala sam da istrpim svrab i da se ne češem, ali bilo je još gore. Ožiljak je bivao sve tamniji i tamniji, skoro crne boje. Otrčala sam do kuhinje i stavila led na nogu. Pokušavala sam da shvatim šta mi se to dešava, ali jedino čega sam se setila je soba na tavanu, puna raznoraznih knjiga i navodno su neke proročanstva, u šta naravno ne verujem. Tu sobu sam kao mala otkrila na tavanu, i naravno, bila je pod ključem. Devojka iz mojih snova mi je rekla da je ključ ustvari privezak na ogrlici koju ja nosim. Otac mi ju je dao pre nego što je nestao, a drugi ključ je bio kod mame. Jednom me je uhvatila, i nije bila baš raspoložena. Rekla je da nemam šta da tražim u toj sobi, glas joj je bio sumnjiv, kao da nešto krije. "Nešto nije u redu? " upitala sam je zbunjeno. "Već sam ti rekla, nemaš šta da tražiš u ovoj sobi. Jesi li me razumela? Kako si uopšte ušla u ovu sobu? Nisi valjda preturala po mojoj sobi, je li?. Ako te još jednom vidim u blizini tavana nećeš se lepo provesti. " rekla je. Mada to je više bilo polu-vikanje. I da, nikad nije bila toliko besna, ili je ja nisam videla u gorem izdanju.

Par sekundi kasnije, svrab je nestao, a ožiljak više nije bio ožiljak, već tetovaža. Tetovaža broja 10. Otrčala sam do stepenica koje vode na tavan i brzo se popela. Skinula sam ogrlicu i otključala tu misterioznu sobu, ili je barem meni bila misteriozna. Pogledom sam tražila knjigu koja bi mogla da ima veze sa brojem deset ili makar sa bilo kojim brojem. Pretražila sam celu prostoriju, uzalud. Pogledala sam ka lusteru i uočila polugu. Podigla sam se na prste pokušavajući da je dohvatim, što je bilo smešno jer nisam Bog zna šta visoka. Dovukla sam nekako staru foteljuiz jednog od ćoškova sobe i popela se.Povukla sam polugu i jedna od polica sa knjigama se zarotirala za 180 stepeni. Sišla sam,sva u čudu, i prišla im. Na vratima je bio nekakav senzor, koji je rekao da prislonim svoj broj na njega. Podigla sam levu nogu, prislonila je, i senzor ju je registrovao. "Broj 10, dobro došao. Drago nam je da te vidimo." rekao je i vrata su počela da škljocaju, kao da se odključavaju. Par sekundi kasnije, stajala sam na početku prolaza, kome se nije video kraj. Zakoračila sam samouvereno, i svakim mojim sledećim korakom vrata su se polako zatvarala. Nastavila sam da hodam u mraku, bez trunke straha. Želela sam da odgonetnem tu misteriju. U daljini se naziralo svetlo. Potrčala sam ka njemu i shvatila da to nije lampa niti baklja, već jedan ogroman ekran. Približila sam mu se, a na njemu su počela da se pojavljuju znakovi, koje nisam uspela da razumem. Pomislila sam da bih mogla da prislonim tetovažu na njega, možda radi kao onaj u biblioteci.I bila sam u pravu. Ogroman ekran je počeo da bledi i umesto tog ekrana pojavila se odaja, koja je bila prepuna čudnih mašina, eksperimenata, svezaka...

Ušla sam i počela da tražim ono zbog čega sam ovde, značenje moje tetovaže. Naišla sam na raznorazne hartije na kojima su bili neka proročanstva, o brojevima 1,2,3,4,5,6,7,8 i 9 ali nije bilo broja 10. Iznervirala sam se i bacila hartije. "Zašto samo moj broj fali?" Prodrala sam se i pala na pod. Osetila sam da mi suze vlaže oči, delom zbog besa, a delom zbog straha i neznanja o tom broju. Obrisala sam oči, ustala i nastavila da tražim. Pogledala sam ispod svakog eksperimenta, svake mašine, ali ni traga. Ni u fiokama ništa. Ne znam zašto, ali došla sam do ideje da pomerim tepih i pogledam da nije možda tamo. Sa velikom mukom sam ga pomerila i videla da parket nije isti u svim delovima. Pomerila sam delove koji se nisu uklapali i našla kutijicu, koja je naravno bila zaključana. Skinula sam ogrlicu i priveskom otključala kutijicu, u kojoj se nalazila hartija, koja je ličila na pismo iz srednjeg veka. "Mora da je to to" pomislila sam i radoznalo je otvorila.

"Mala moja,
Znao sam da ćeš jednoga dana doći ovde da potražiš značenje svoga broja. Verujem da si prilično uzbuđena dok čitaš ovo. Tvoja uloga i tvoje postojanje nam je najvažnije mala moja, nisi ni svesna koliko nam značiš. No, da ti odgovorim na ono što te najviše zanima. Svi mi potičemo od jedne porodice, Wenus, koja poseduje gen koji omogućava putovanje u prošlost, njeno menjanje, prenošenje sećanja i čitanje misli. Izraženiji od nas se nazivaju Putnici. Ti si dete moje, verovala ili ne, najjača od svih nas. Trebaće ti obuka i potrudiću se da ti pošaljem najbolje ljude. A o daljem razvoju naše porodice, iskusićeš u jednom od putovanja. Ubrzo, kako vreme bude odmicalo, nalazićeš još mojih pisama, koje ti mogu poslužiti kao smernice.
Voli te tvoj tata i znaj da sam uvek uz tebe čak i kada me ne vidiš "