Životna igra

5. deo

Nedugo zatim čujem nečije korake. Otvorila sam oči i ugledala Bojana kako korača.
Tina: "Šta ti je? Šta toliko hodaš?"
Bojan: "Jesam li te probudio? Izvini... Nije mi bila namera..."
Tina: "U redu je... Šta ti je?"
Bojan: "Ma ništa... Samo mi je mnogo dosadno..."
Nisam znala da li je to istina.
Tina: "U redu... Možeš li mi dodati vodu?"
Bojan: "Naravno."
Nasuo je vodu u čašu i dodao mi je.
Bojan: "Propalo nam je druženje kod mene..."
Tina: "Nije propalo... Samo... Samo je odgođeno."
Nasmešila sam se.
Bojan: "Ti baš znaš šta da kažeš... Zašto su ljudi takvi?"
Tina: "Kakvi to?"
Bojan: "Pa samo gledaju na izgled... Ja uopšte nisam gledao na to... Da te nisam upoznao, meni bi život bio i dalje dosadan..."
Nesmejala sam se.
Tina: "Ne znam... Bitno je da sam ti ulepšala život..."
Uzeo je čašu iz moje ruke i stavio je na sto. Vratio se do mene i uhvatio me za ruke.
Bojan: "Znaš... Drago mi je da sam te upoznao..."
Tina: "I meni... Ti si jedini momak koji je dobar prema meni..."
Bojan: "Znaš da sam uvek tu... Nigde ne odlazim."
Poljubio me je u obraz i ustao.
Tina: "Da... Znam."
U tom trenutku ulazi doktor.
Doktor: "Evo vam opravdanje za školu i otpusna lista."
Bojan: "Da li je to za celu sedmicu?"
Doktor: "Da. Možete ići i sada kući. Odmorite se dobro."
Tina: "Hvala!"
Doktor je izašao iz sobe, a Bojan mi je pomogao da spremim sve stvari.
Bojan: "Dolaziću do tebe svaki dan."
Tina: "Okej... Hvala ti."
Zagrlio me je. Jeste da je bolelo, ali nisam ništa rekla... Samo sam mu uzvratila zagrljaj...