Životna igra

9. deo

Odmah sam ustala i otišla po potrebne stvari.
Počela sam da čistim dnevni boravak.
Nakon 5 sati:
Ostala mi je još jedna soba.
Pošla sam u nju, ali je bila zaključana.
Tina: "Pitam se šta se nalazi unutra."
Ostavila sam sve stvari u ostavu. Krenula sam ka sobi.
Kada sam se popela na sprat, okrenula sam se da vidim kako sve izgleda.
Svaki ćošak je bio čist, podovi su se sijali... Vila je bila kao nova.
Ušla sam u sobu i skočila na mekani krevet.
Uzela sam telefon u ruke i videla da imam propušten poziv od Bojana.
Odmah sam ga nazvala.
Poziv:
Tina: "Halo?"
Bojan: "Hej... Zvao sam te, ali se nisi javila."
Nisam htela da mu kažem da sam očistila vilu.
Tina: "Sad sam videla. Spavala sam, pa nisam čula."
Bojan: "A... Okej. Spavaj ti još. Ja dolazim za pola sata."
Tina: "Okej. Vidimo se."
Bojan: "Vidimo se."
Kraj poziva.
Bila sam umorna od čišćenja, pa sam legla da spavam.
Nako nekoliko vremena:
Osetim da me neko budi iz sna.
Otvaram oči i ugledam Bojana.
Bojan: "Dobro jutro spavalice..."
Tina: "Jutro? Koliko je sati?"
Bojan: "Trenutno je... 09:21. Zašto?"
Tina: "Zar sam toliko spavala?"
Bojan: "Jesi... Izgleda da si bila previše umorna od čišćenja... Zašto si to radila? Trebala si da odmaraš..."
Tina: "Znam, ali sam morala da sve očistim."
Bojan: "Okej... Ali od sad ima da odmaraš. Inače... Hoćeš li sad da prošetamo?"
Tina: "Može... Samo... Ja nemam ovde odeću..."
Bojan: "Jesi li dobro sada?"
Tina: "Da...? Zašto?"
Bojan: "Pa da ideš kući."
Nije mi bilo drago, jer sam se baš navikla na njega.
Tina: "Okej..."
Uzela sam telefon i torbu i krenula ka izlazu. Čekala sam ga na izlazu iz dvorišta.
Nedostajaće mi ova vila. Nije mi bitan novac, već sam se navikla na tišinu i mir.
Bojan je izašao iz vile, zaključao je i krenuo ka meni.
Bojan: "Hoćeš li da idemo autom ili peške?"
Tina: "Peške..."
Bojan je slegao ramenima. Krenuli smo.
Svo vreme smo ćutali. Neko je morao da nešto kaže, a to je bio Bojan.
Bojan: "Znaš... Navikao sam se na tebe..."
Videla sam da je spustio pogled.
Tina: "I ja na tebe... Na mir i tišinu..."
Bojan: "Stvarno...?"
Tina: "Da..."
Bojan: "Samo da ti kažem... Slobodno dođi kad hoćeš."
Stao je ispred mene i uzeo moju desnu ruku u njegovu ruku.
Iz džepa je izvadio jedan ključ.
Tina: "Šta je to? Od čega je ključ?"
Bojan: "To je ključ od moje kuće ili vile kako hoćeš."
Tina: "Lakše mi je da izgovaram kuća. Ali... Zašto mi to daješ?"
Bojan: "Pa... Rekao sam ti da možeš da dođeš kad god hoćeš... Tako da ako mene ne bude bilo kod kuće, ti slobodno otključaj i uđi."
Tina: "Okej... Hvala ti."
Nastavili smo ka mojoj kući.
Nakon 15 minuta:
Tina: "Stigli smo."
Bojan: "Hoćeš li doći sutra u školu?"
Tina: "Hoću."
Krenula sam ka vratima kuće, ali me je Bojanova ruka zaustavila.
Bojan: "Čekaj..."
Okrenula sam se.
Tina: "Da...?"
Podigao je ruku i prstom pokazao na obraz. Znala sam da hoće da ga poljubim.
Nasmejala sam se i prišla mu.
Prvo sam mu šapnula na uvo.
Tina: "Hvala ti na svemu."
A zatim sam ga poljubila u obraz. On mi je prvo uzvratio poljubac u obraz, a zatim me zagrlio.
Bojan: "Nema na čemu... Idi sada u kuću... Pohladno je."
Slegla sam ramenima i nasmešila se.
Tina: "Vidimo se sutra u školi."
Bojan: "Vidimo se."
Čekao je još 2 minuta ispred kuće, a zatim se okrenuo i otišao.