Životna igra

7. deo

Bojan je odneo činiju u kuhinju, a ja sam gledala neke objave na instagramu.
Ostavila sam telefon i pošla da ustanem. Odjednom mi se vrti u glavi. Osećam da padam na pod.
Nakon nekoliko trenutaka:
Vidim Bojana. Glava me užasno boli.
Bojan: "Tina... Jesi li dobro!?"
Tina: "Sada jesam... Samo me glava boli. Šta se desilo?"
Bojan: "Verovatno si previše umorna. Pala si u nesvest. Ja sam ušao u sobu i video te na podu..."
Ustala sam polako sa poda i sela na krevet.
Bojan: "Lezi."
Odlučila sam da ga poslušam pa sam legla. On me je pokrio jorganom.
Bojan: "Ne ideš ti nigde. Ako nešto želiš, viči. Nemoj da bi ustajala."
Spustila sam pogleda na ruke, koje su mi bile na nogama.
Videla sam da mi ide krv iz ruke.
Bojan je pogledao u mene, a zatim u moju ruku.
Bojan: "Pa tebi krvari ruka!"
Tina: "Nije ništa... Dobro sam..."
Bojan je iz sa ormara uzeo jednu kutiju.
Otvorio je. Mogla sam da vidim sav pribor za prvu pomoć.
Isprao mi je ranu i previo ruku.
Tina: "Hvala ti."
Bojan: "Ne moraš da mi se zahvaljuješ."
Zatvorio je kutiju, ostavio je na ormar i stao da gleda sliku.
Tina: "Bojane... Ta devojka... Ko je... Ko je ona?"
Bojan: "To je moja starija sestra."
Tina: "Pa gde je ona?"
Bojan: "Nakon... Nakon gubitka naših roditelja... Ona se preselila sa momkom u London."
Tina: "Ja... Ti... Nemaš nikoga ovde..."
Suze su mi krenule niz obraze.
Okrenuo se ka meni.
Bojan: "Tina... Nemoj da plačeš..."
Tina: "Ne mogu... Jednostavno... Vidim da ti je teško..."
Bojan mi je prilazio polako.
Tina: "Ne mogu ni da zamislim šta si sve prošao i kako se osećaš..."
Bojan: "Nemoj da plačeš zbog toga... Niko nije kriv..."
Seo je kraj mene.
Prislonio je svoju glavu na moju.
Mogla sam da osetim taj jak parfem.
Bojan: "Tina... Znam da ti je teško... I ne želim da te zamaram sa mojim problemima..."
Suze su počele još jače da idu iz mojih očiju.
Tina: "Ne... Moji problemi su sitnice... Bojane... Ne znaš koliko mi je teško da te gledam takvog..."
Spustio je pogled.
Bojan: "Onda me ne gledaj..."
Nisam znala šta da radim.
Uhvatila sam ga za ruku.
Tina: "Više nisi sam..."
Pogledao je u naše spojene ruke, a zatim u mene.
Bojan: "Ne znaš koliko..."
Tina: "Koliko šta...?"
Bojan: "Ovaj... Koliko mi to znači..."
Nisam znala šta da odgovorim, pa sam samo naslonila svoju glavu na njegovo rame.
Shvatili smo da se i dalje držimo za ruke, pa smo se udaljili.
Bojan: "Ovaj... Odoh do prodavnice. Da li želiš nešto?"
Tina: Ne... Hvala ti... I ja ću spavati..."
Bojan: "Okej... Ne umaraj se..."
Tina: "Neću..."
Izašao je iz sobe. Čula su se i ulazna vrata.
Tišina je ispunjavala celu kuću.
.....