Jedna neprikladna avantura.
Glorija prihvati predlog svog verenika da odmor od mesec dana provedu kod njegovih roditelja na selu, ne sluteći da će joj tlo već prvog dana biti uzmrdano, da će se potresi nastaviti sve dok joj život ne okrenu naopačke...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ono što čujem dok mi je ruka u Bojanovoj, a kada otvori ulazna vrata jeste frapirani Jovanov glas.
Da, svakog časa je trebao da stigne.
I da, imamo veliku publiku, čije su oči zbunjeno uprte u nas.
"Glorija!?"
Ne pogledam ga jer na njegov glas Bojanova ruka jače stegne moju.
"Bojane!" Prošištim ali džaba, ne obrazire se ni na mene niti na širom otvorene oči koje su u malu predstavu uprte.
"Šta radiš? Pusti je odmah!" Iza mojih leđa slušam Jovanovo pitanje i naređenje na koje Bojan ostaje i gluh i nem.
Ja ćutim i gledam jedino u njegova leđa, suze su mi opet u očima a sram me je celu zaposeo.
Otvori vrata bez reči i pogura me ispred sebe, zatim ih zatvori, pa zaključa. Gledam ga zbunjeno, ljuto, tužno... I kroz sve te emocije neka čudna se plete i izviruje na površinu.
Stavio me je na prvo mesto. Ne roditelje, ne posao, ne sebe... Stavio je ono što sam ja rekla.
"Što si to uradio?" Izustim kroz stiskanje vilice koja podrhtava, a suze mi mute njegov lik.
"Izvoli, da čujem tu istinu... Da ti kažem tu istinu, evo. Zašto si plakala, Glorija? Reci..." Lupanje na vratima i Jovanove pretnje, zatim Blaženkin glas kojim ga smiruje, Bojana kune... Mene poziva da izađem.., prekida Bojanovu rečenicu.
"Glorija, izlazi! Sve si uništila!" Jovanove reči prate udarci u vrata, a Bojanova faca najednom postaje živčana. "Glorija, bolje bi ti bilo da se odmah nacrtaš ovde, jer nećeš se dobro provesti ako osta..."
Nisam bila svesna trenutka kada je Bojan otvorio vrata, ni kada ga je spucao, jedino sam iza njegovih leđa videla kada je poleteo u nazad, a Blaženkin jauk potvrdio mi je da ga je udario.
"Skini mi se sa jebenih vrata!" Dreknuo je i sama sam poskočila, da bi onda zastao, smireno i opasnim tonom dodao. "Bolje bi ti bilo da joj i ime ne pominješ." Ponovi radnje od malopre, pređe prag, zatvori i zaključa, a onda se moja ruka nanovo nađe u njegovoj. Povede me prema svojoj sobi.
Zurim u njega, dok on identičnim pogledom gleda u mene.
"Izvini..." Progovori i ne znam koji je njegov razlog za izvinjenje. Ne izvinjava mi se samo rečima već to čini pogledom i očima kojim miluje moje.
I glasovi koji i dalje dopiru s polja nevažni su jer vidim i čujem jedino njega.
"Izvini ti jer sam te na ovo navela." Kažem i istovremeno koraknemo jedno ka drugom.
"Glorija, ne želim te tužnu. Neću nikada dozvoliti da ja budem razlog tvojih suza." Prekrije moje šake svojima. "To nema veze sa tim koliko te dugo znam, sa tim šta smo radili, šta sada radimo." Podigne ih do svojih usana i poljubi jednu pa drugu.
