Jedna neprikladna avantura.
Glorija prihvati predlog svog verenika da odmor od mesec dana provedu kod njegovih roditelja na selu, ne sluteći da će joj tlo već prvog dana biti uzmrdano, da će se potresi nastaviti sve dok joj život ne okrenu naopačke...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Moje stvari stajale u ćošku kuhinje. Svoj sam mobilni našla na kuhinjskom stolu, razbijenog ekrana i ugašen. Kuća je bila prazna, osim Bojana koji je stajao pored štednjaka i kuvao kafu i mene nikoga nije bilo. Sve je mirisalo na mir, na zatišje pred buru.
"Da mi daš svoj punjač?" Spustila sam telefon na sto i pogledala u Bojanova leđa.
Okrenuo se ka meni te rukom pokazao prema uglu gde je u utičnici već stajao punjač. "Vidi jel ti taj odgovara." Zatim se vratio zakuvavanju kafe. Njen miris se rasipao prostorijom i širio moje nosnice, dok ju je želudac tako nestrpljivo očekivao.
Uključila sam telefon na punjač i vratila se do Bojana, pstom sam kliznula niz njegovu nadlakticu prema šaci u kojoj je držao cvećem posutu šoljicu za kafu. "Sami smo?"
"Mislio sam da je Gavrilo ovde."
"Očigledno je otišao da me ne gleda..." Kažem pokušavajući da prikrijem snuždenost u glasu. Zaslužila sam da me izbace iz kuće a ne da oni iz iste izađu.
Pre nego uzmem šoljicu i prinesem je usnama, dunem u nju i raspršim intenzivnije njen miris.
"I da jeste, to ništa ne menja. Ti i ja smo samo naša briga."
"Dobro, ali ja bih trebala da kažem pobeći iz ove kuće, a ne da oni beže iz sopstvene. Trebali bi me izbaciti naglavačke, ne..." Počenem rečenicu bez nekog posebnog reda, nabacanu i zbrzanu, a Bojanovo pitanje je prekida na samoj polovini.
"To ti ništa ne govori?" Osmehne se gledajući me u lice. Odmahnem glavom jer nemam šta reći. Popiću kafu i odlazim.
"Glorija, dođi..." Uzme svoju kafu i krene ka stolu, pratim ga i smestim se naspram njega. Sa druge stane stola. "Moj otac nije onakav kakvim izgleda. Da, jeste mu stalo do mišljenja drugih ali ne više od sreće onih koji mu najbližu porodicu čine. Moja familija ne voli Viki al se on nikada nije obrazirao na to. Ja sam kao klinac u Viki video majku, ona u meni sina. Ni ona ni ja to sebi nismo mogli da priuštimo, on nas je oboje voleo i sve osim nas je palo u drugi plan. Tako će i sad. Malo se duri, čisto radi reda. Njemu je važna moja sreća, a ja sam sam sa tobom srećan, razumeš Glorija?"
"Vi ste jedna divna porodica." Zaneseno kažem.
"Imamo i mi svojih mana." Slegne ramenima, ja ih još nisam spazila.
Nastavili smo uz razgovor koji je otišao u drugom smeru. Mi smo planirali zajednički mini odmor. Zatim sam ja ponovo proverila telefon i pomirila se sa tim da je pokojni.
Nisam doručkovala, već sam nakon popijene kafe odlučila da krenem put Novog Sada.
Vesićev auto više nije bio u dvorištu, kao ni Jovanov. Bilo je mirno sve dok se Blaženka nije nagnula preko balkonske ograde i osula paljbu po nama. Vikala je kako smo joj terali sina jedinca, uništili mu život, posao. Nazvala me droljom a onda ju je Branko uvukao u kuću, mada paljba ni tada prestajala nije, već se njen glas slabije čuo iza zatvorenih vrata.
