ITALIJAN (završena)

1. poglavlje

Otvaram oči i stenjem. Ne, ne jebem ništa nego mi je buđenje bolno. Prokleto bolno! Sinoć sam preterao sa pićem. U stvari, preterao sam sa svim. Ništa novo za mene. Podivljam ja tako s vremena na vreme mada Masimo kaže da nikad i nisam pitom. Fora je u tome što uvek zaboravim na ovo sad, na jebeni mamurluk i ove nevidljive eksere koji mi se zabadaju u lobanju. Čujem korake u hodniku i ponovo zatvaram oči, jer znam šta sledi. Moji sinovi ne umeju da silaze niz stepenice. Oni trče kao da ih juri stampedo. Svaki put kada bi se njihova stopala odbila o stepenice imao sam utisak da me neko udara u glavu kundakom, drvenom klompom ili jebenim čekićem, a možda i sa sva tri ta sranja istovremeno. Bol mi izaziva mučninu, ali čim njihovi koraci utihnu i meni je lakše. Sačekam još koji minut, pa polako počinjem da se pridižem. Jebote, osećam se kao prokleti starac dok se ovako kljakav vučem prema kupatilu. Hvala Bogu, pa su barem zavese navučene, jer bi u suprotnom verovatno umro od količine svetlosti koja se sada samo nazire kroz proreze. Bjanka se postarala za to. Neka druga bi me verovatno ubila na spavanju. Poslednjim atomima snage se iscerim kao da je to nešto zaista zabavno.

Ovo je jedno od onih jutara kada imam potrebu da stojim ispred ogledala i samo zurim u svoj odraz. Sve češće razmišljam o Luki, mom najstarijem sinu. Razmišljam o njemu i o sebi, o tome kako je došlo vreme da on divlja i luduje za devojkama, a ne ja. Naravno, to njegovo divljanje ne sme biti ni nalik ovom mom već nešto primerenije njegovim godinama.

A čijim godinama je primereno ono što sam ja sinoć radio, pitam se?!
Gledam se u ogledalo i govorim sebi da sam još mlad i poželjan. Jesam, znam da jesam. To je činjenica.
A još sam i željan svega. Kad će stati ta glad? Kad ću se zaustaviti? Možda kad više ne bude mogao da mi se digne. I sama pomisao na to tera me da se stresem. Ne mogu to ni da zamislim. Ne želim!

Ulazim u tuš kabinu i odrvrćem hladnu vodu! U pičku materinu, nije hladna! Ledena je!
Ali ne odustajem. To je moj način da se samokaznim, a i da mi se oni magloviti delovi večeri jasnije iskristališu.

Kupovina "Eve", propale modne kuće bila je samo još jedan u nizu koraka koje sam preduzeo kako bi me jednog dana zvali poslovnim čovekom, biznismenom. Ne želim celog života da nosim etiketu mafijaša na čelu. Daleko od toga da ću raskrstiti sa tim. Zašto bih?! Pa, to je ono što sam želeo, zar ne?! Ali u svetu gde vlada licemerje moraš i ti biti licemer ako želiš da ti se otvore nove mogućnosti. A ja želim! Želim da se krećem među elitom, da me poštuju i da mi se dive.
Pa, u ime svega što želim, a želim mnogo, Masimo i ja smo sinoć izašli da proslavimo kupovinu "Eve". Pridružili su nam se i neki stari poznanici i nekoliko pića se pretvorilo u reku. Ali, dok smo još bili koliko toliko pri zdravoj pameti, pokupili smo neke ženske koje su nam se čitave večeri smeškale. Neka od njih je pomenula da se udaje i da joj je to devojačko veče. Jebeš sreću njenog budućeg muža kad je ona naletela baš na nas! Ili mi na nju, svejedno! Pošla je sa nama bez razmišljanja. I ona i njene drugarice. Neko je imao koku. Povukao sam crtu. Nisam dugo, a prilika je bila posebna. Riba se udaje! Pošli smo u hotel. Ne samo nas dvoje nego svi. Iznajmio sam apartman. Sećam se da sam tražio najveći koji imaju, a opet smo svi ostali u istoj prostoriji. Zašto, ne znam?! Nemam naviku da jebem okružen drugim ljudima. Nisam porno glumac i, verovali ili ne, imam i ja neke svoje granice.
Ali gde su te granice bile sinoć, pojma nemam!
Dohvatio sam tu što se udaje i odvalio je od života!

Zatvaram oči dok se hladna voda sliva po meni i u glavi je jasno čujem kako stenje i viče: "Da,da! Tako! Baš tako! Tako! Nemoj da staješ! O, Bože!" Sve su to reči koje sam dosad čuo milion puta u istom kontekstu, pa ipak to nije sprečilo da mi se kurac ukruti dok ga šiba mlaz hladne vode. Jednom rukom se oslanjam na pločice dok ga drugom stežem jako i počinjem da drkam dok mi se sećanja na prošlu noć smenjuju kao na slajdovima. Masimo je pored mene. Rastura njenu drugaricu. Onu koja je sve ovo i započela. Video sam kako je gledala Masima. Dizala je čašu da mu nazdravi i oblizivala se kao da je već raskopčao pantalone i spremao se da ga izvadi, a ona čekala spremna na kolenima. A onda se i buduća nevesta uspalila i postala gora od svoje drugarice.
Pojačavam stisak dok mi pred očima iskrsava ogromno pozlaćeno ogledalo ispred koga smo udavača i ja. Trpam je otpozadi. Gleda me u ogledalu sve vreme. Gleda me, proždire me pogledom i uživa. Nezasita je. Grabim je za kosu i ni malo nežno je povlačim unazad. Sviđa joj se to. Sviđaju joj se te sitne grubosti. Znam. Vidim joj to na licu. Zato je udaram po guzi. Jednom, pa još jednom. Uživa. Osmehuje se i grize donju usnu.
Ona je samo još jedna u nizu, ali ja ipak nastavljam da drkam na nju i sada sam blizu kraja. Grčim se i ubrzavam rad rukom dok u glavi vidim izraz na njenom licu kada završim sa njom. Tih nekoliko sekundi koliko me je još gledala u ogledalu, pre nego što se okrenula. Pogled joj je bio zamagljen od nekakve mračne strasti i pohote. Znam da bi pristala da joj radim šta god da sam od nje u tom trenutku zatražio. Bila je zadovoljena, opijena, a još uvek tako podatna da sam se mogao igrati sa njom još dugo, dugo. Gledala me je kao Boga. Gledala me je kao što verovagno ni jednog muškarca ranije nije gledala, a to sam čekao. Taj trenutak me je hranio uvek pa i tad. Nije morala da mi kaže da sam joj podario najbolji seks koji je u životu imala. Ja sam to svakako znao. Ko zna na kakvog je paćenika sebe osudila tim prstenom koji je nosila na ruci. Istoj onoj koja je nešto ranije držala moj kurac, gladila ga, mazila i obožavala.
Okrenula se, brzo me zgrabila za potiljak i počela da me ljubi. Tako mi se zahvalila, tako se i pozdravila sa mnom, ali mi je isto tako i poručila da je mogu pozvati ponovo i da će rado pristati.

Iako je sigurno neću pozvati ponovo, jer nije bila ništa bolja od drugih svršavam silovito i glasno. Svršavam zbog prisećanja na osećaj moći koji sam u tom trenutku imao nad njom, na divljenje u njenim očima i spremnost da uradi bilo šta zbog mene.

Izlazim iz kupatila preporođen. Resetovan. Bol u glavi je i dalje tu, ali više nema toliku vlast nada mnom. Nema više preistpitivanja i zamornih mislin o prolaznosti života. Bio je to samo momenat. Trenutak slabosti u kombinaciji sa glavoboljom prouzrokovanom mamurlukom. Hladna voda i malo žešće drkanje i kao nov sam. Tako se ja lečim. Tako se oslobađam stresa.

Na stalku za odela me čeka letnje bež odelo. Tu je i bela košulja besprekorno ispeglana. Cipele, čarape, bokserice... Sve je tu spremno i čeka da se obučem što i činim. Dok se oblačim čujem galamu u predvorju, a ubrzo i treskanje ulaznih vrata. Tako je svakog jutra kada klinci polaze u školu. Alan i Nero ih voze. Nigde ne idu sami. To je cena toga što su moji. Ne dozvoljam krivici da počne da me nagriza zbog toga već žurim dole kako bih sebi skrenuo pažnju na nešto drugo. Čujem Masimov glas. Već je stigao.

Masimo je moj najbolji prijatelj, moja desna ruka, jedini čovek za kojeg mogu reći da mu verujem. Njegovi i moji roditelji poznavali su se još u Italiji. Moji su ovde došli prvi, a kada su stigli njegovi boravili su kod nas dok se nisu snašli. Posle su stanovali u komšiluku, a nas dvojica smo se kao deca družili od jutra do mraka. A kasnije smo jedan drugome čuvali leđa, borili se da preživimo u kraju gde je svaki dan upravo to - preživljavanje. Mnogo toga smo prošli zajedno i njega definitivno smatram još jednim bratom.

Čujem ga kako u kuhinji razgovara sa Bjankom. Iz nekog, meni oduvek nejasnog, razloga Masimo je gotivio Bjanku. Ona je valjda bila jedna žena prema kojoj je uvek bio učtiv i pažljiv, a meni je često govorio kako je ne zaslužujem. Nisam se mnogo obazirao na to.
Zatekao sam ih kako za kuhinjskim stolom piju kafu. Parlaju na italijanskom, a Masimo je sav fin i učitiv. Pogledam ga i nasmejem se u sebi. Jebote, koji folirant! Ponaša se kao da smo sinoć bili zajedno u večernjoj školi, a ne na grupnom jebanju buduće neveste i njenih deveruša.

- Dobro jutro. Ima li kafe i za mene? - kažem nekako srdito, pa iznenadim samog sebe.

Da li sam ja to ljubomoran na to što njih dvoje zajedno piju kafu?!
Ponovo se nasmejem u sebi, jer se očigledno još uvek nisam oslobodio svih toksičnih supstanci koje još od sinoć obitavaju u mom organizmu.
Oboje mi žele dobro jutro, a Bjanka ustaje kako bi mi sipala kafu. Međutim, naša nova kućna pomoćnica je u tome preduhitri.

Nekako sam uspeo da nagovorim Bjanku da pristane na pomoć u kući. Pre je to izričito odbijala, a ja sam podozrevao da je to zbog toga što se bojala da bih ja verovatno kresnuo svaku koja bi se kod nas zaposlila. To svakako nije daleko od istine. Čak je i vrlo verovatno da bi se to i desilo, ali ona valjda nije želela da se kurvam u našoj kući. Kao da to pravi veliku razliku u odnosu na to koliko se kurvam van nje. Ali dobro. Ko sam ja da joj bilo šta kvarim?! Zato sam sada, kada sam je napokon ubedio, zaposlio samo one za koje sam znao da će mi i posle nekog vremena i dalje biti neprivlačne i na koje sigurno neću spustiti svoje prste ma koliko da mi u tom trenutku treba žensko.

Osećam kako me Masimo posmatra.

- Šta je bilo? Zašto me gledaš? - pitam nabusito, jer me ona ljubomora još uvek drži, a njegov pogled me samo dodatno nervira.
- Ništa. Onako. Pitam se jesi li spreman za veliki dan? Domeniko Bruno ulazi u svet mode. Imaš li tremu? - govori, a znam da me podjebava.
- Odjebi, kretenu! - želim da mu odbrusim, ali na kraju počinjem da se smejem kao lud.

Nekako imam osećaj da to sa "Evom" ne može biti loše. Štaviše, radi me neki dobar osećaj u vezi sa tim. Biće to još jedna avantura ako ništa drugo. I možda me moda konkretno ne zanima, ali manekenke... Biće tu puno posla. Iscerim se Masimu, pa počnem da palim cigaretu, a on me gleda kao da tačno zna o čemu razmišljam. Možda i zna. Zajeban je lik on. A i dobro me poznaje.

Prvo moram da vam kažem da je ovo ispalo neplanirano i neočekivano kao i uvod i ne znam kada će biti daljih nastavaka.
Drugo, rekla sam da nastavak neću pisati u prvom licu, a ipak sam ga napisala. Samo je tako krenulo.
Treće, i možda najbitnije - oni koji znaju moje priče znaju i da ovo nije moj fazon i, iskreno, ne snalazim se ovde baš najbolje. Ali sinoć sam, eto, dobila inspiraciju za ovaj mali nastavak i napisala sam ga zbog svih vas koji volite Domenika i koji ste me do sad toliko puta pitali kada će nastavak. Ponovo kažem, ne idu mi od ruke priče ovog tipa, ali potrudila sam se zbog vas. Nadam se da je iz mog truda proisteklo nešto što će vam se dopasti i da ćete uživati u ovom kratkom poglavlju.
Hoću da čujem šta mislite.
Ljubim vas i volim puno. ❤❤😘😘