ITALIJAN (završena)

7. poglavlje

Bjanka

Mislila sam da ću da počnem da ridam tamo pred njim. To što sam samo zajecala bio je uspeh i pitam odakle mi tolika snaga da se obuzdam.
Zato sam sada, kada sam se našla u osami svoje sobe, pustila sve brane da popuste. Gušim se u suzama, ali ne mogu da stanem. Valjda će mi biti makar malo lakše ako se isplačem i zato ni ne pokušavam da se zaustavim.

Ja sam valjda kao ona čaša u koju može da stane i previše, ali kad se jednom prelije ne može više da stane ni kap. Trpela sam ga, znam, i previše. Svi su mi govorili da sam luda i glupa što toliko tolerišem, ali ja nisam znala drugačije. A valjda nisam ni htela. Dozvoljavala sam mu sve zato što sam ga volela. Volim ga i sad. Nakon svega, mislim da bih umrla kad bih ga izgubila.

Ali nas dvoje smo dva sveta koja se samo sudaraju i nakon tog sudara ponovo odbijaju umesto da se spoje.
Svesna sam ja da nisam žena kakva njemu treba. Svesna sam i gde sam grešila, ali umesto da odmah na početku počnem da ispravljam ono u čemu grešim, ja sam se samo ukopavala sve više i provalija koju sam stvorila bila je predudoka da bih iz nje izašla.

Odrasla sam u porodici u kojoj su muškarci mogli sve, a žene tek malo toga. Moja majka je stalno govorila kako muškarcu priliči sve, a kako žena mora da prećuti i proguta zarad mira u kući. Na svom primeru me je podrobno učila tome, jer je i sama uporno gutala i ćutala dok je moj otac radio sve što mu se prohte. I valjda onda nije ni čudno što sam ja od svog braka napravila isto to.

Kada mi je otac rekao da ću se udati za Domenika nisam se bunila iako je to bio dogovoreni brak, a ja nikad ranije nisam sa njim ni reč progovorila.
Bila sam srećna. Videla sam ga pre toga nekoliko puta i to je bilo dovoljno da mi u grudima nešto zadrhti kada bi neko samo i pomenuo njegovo ime. Pala sam na njega na prvi pogled. Bila sam luda za njegovim zelenim očima i za osmehom koji je lako migao da zavede i najprevejaniju kurvu na svetu, a ne mene. Bilo je dovoljno da me samo jednom pogleda, pa da za mene postane jedini muškarac na ovom svetu. Tako je bilo tad i znam da će tako biti i u buduće.

Međutim, nisam bila baš toliko naivna. Znala sam da se on ne ženi sa mnom zato što me voli ili zato što mu se sviđam. Nisam se zavaravala ni da će me vremenom zavoleti. Nisam pričala sebi bajke, ali sam se ipak udala za njega misleći da će biti dovoljno ako ja volim za oboje.

Trebalo je da se odvažim, da se ugledam na druge žene koje ljubomorno čuvaju svoje muževe i čine sve kako oni ne bi posegnuli za nekom drugom. Trebalo je, sad to znam, ali tada nisam znala kako. Nisam se usuđivala čak ni da probam, jer sam se plašila da ću ispasti smešna. Ja nisam lepa. Nisam koketa. Nisam zavodnica. Ne umem da skrenem pažnju na sebe i ne znam kako bih mogla da zainteresujem čoveka kao što je Domeniko.
Zato sam odlučila da se zadovoljim time što će na kraju dana ipak doći meni i trudila sam se da ne razmišljam mnogo o tome šta je tog dana radio.

Ipak, znala sam da me vara. Vremenom je prestao da se trudi da sakrije tragove. Dolazio je kući sa tragovima karmina na košulji ili sa modricama na vratu. Nekad bih primećivala ogrebotine na njegovom telu kada bih ga, poput prave pravcate kukavice, krišom posmatrala.
Ali ipak je bio moj, na neki način, i to me je svih ovih godina umirivalo. Dobili smo decu i u nekom momentu nas dvoje smo postali najmanje važni. Ja sam se pomirila sa sudbinom i samo pustila da život teče. Posvetila sam se deci. Mogla sam da plaćam bebisiterke da ih čuvaju, a da ja za to vreme vitlam svog nevernog muža po kojekavim kurvanskim jazbinama, ali ja to nisam htela. Rodila sam decu sebi i htela sam da od njih napravim ljude. Oni su jedino dobro što sam u životu uradila.

A sada su već bili dovoljno odrasli da im ne treba majka da ih čuva svako veče. Zato sam valjda i odlučila da pođem na reviju sa Domenikom. Znala sam da je morao da se pojavi tamo i htela sam da odemo zajedno kao što to parovi čine, ali sam zaboravila da mi nismo normalan par. Mi smo kao dvoje nasilno spojenih ljudi. Znam da nikada nije bio srećan sa mnom i znam da sam dobrim delom sama kriva za to.
Zato sam ćutala kada se vraćao kući mirišući na druge žene. Ubedila sam sebe da nemam prava da se bunim i puštala ga da vodi neki drugi, paralelni život daleko od našeg porodičnog doma. Uvek se vraćao, a to je bilo jedino što sam želela. I ja sam ga uvek čekala sa osmehom na licu trudeći se da se ne pitam odakle dolazi i šta je tamo radio. Nisam želela da znam. Živela sam u nekoj vrsti poricanja iako sam bila itekako svesna da ima druge žene.

Sama sam tako izabrala i samo ja znam kako mi je bilo, ali nisam se žalila i nisam nikome pričala o tome.

Ali ono što sam večeras videla i čula načisto me je slomilo. Stajala sam tamo, na ulazu u onaj hodnik i osećala kako mi se čitav svet ruši.
Ponovo kažem, znam da me ne voli. I znam da pored mene nije srećan, ali sam ipak mislila da barem ceni ono što sam mu dala, a dala sam mu sve što sam imala. Samo njemu.

A onda čujem da nije oženjen već zarobljen. Tako on doživljava naš brak, naš zajednički život i sve ono što smo zajedno stvorili.
Ne možeš da nateraš nikog da te voli, ali da li je toliko strašno kada očekuješ da te taj neko bar ceni?!
Da li je moguće da mu baš nista nisam značila? Da li je moguće da mu nije značilo ni to što sam mu decu rodila? To je bar trebalo da me odvaja od drugih, a on ne da me je svrstao u isti koš sa njima nego me je još više unizio. Zgazio me. Pljunuo na sve ono što predstavljam ili što bi bar trebalo da predstavljam.
To je bilo dovoljno. Pobegla sam odande, ni sama ne znam kako!

Gospode, mislila sam da će grudi da mi se raspadnu od bola, od tuge! Ne znam kako ću sutra. Ne želim da dece nešto primete. Dovoljno je za njih traumatično to što nemaju slobodu kretanja kao druga deca. Ne moraju da znaju da su im roditelji potpuni stranci i da im se brak raspada. Moram nekako da sačuvam taj privid srećne porodice. Moram zbog njih.
Ipak, ne bih podnela da Domeniko sad legne pored mene. Njegova blizina bi me samo posećala na to kako se on oseća kada je pored mene, a to me ubija. Grabim njegovu posteljinu i odnosim je u gostinsku sobu. Još uvek ne mogu da zaustavim suze. Plačem, jer znam da će mi nedostajati, proklet bio!

Ponoviću samo ono što sam već napisala na Wattu malo ranije. Stvarno nisam planirala novo poglavlje. Htela sam da odmaram, ali valjda me to što toliko volite ovu priču pokreće i inspiriše. Uostalom, i same znate da nije bilo vas ne bi bilo ni ove priče i zato hvala vam na svemu. ❤❤❤
Jedno kratko i neplanirano poglavlje. Zanima me kako vam se čini Bjankina strana priče.😘😘😘