5. poglavlje

4.1K 231 80
                                    


Ovo je jedan od onih dana kada ne mogu da pobegnem od sopstvenih misli. Nedelja je. Ležim u krevetu svestan da danas ne žurim nigde, ali umesto da u tome uživam, ja ne prestajem da razmišljam.

Volim da imam sve pod kontrolom i zato mi je sad teško da shvatim kad sam počeo da tu istu kontrolu gubim. Ne znam koji mi se kurac dešava! Neke stvari se jednostavno dešavaju mimo moje volje i ja ne znam kako da utičem na njih. Mislim da mi čak i sopstveno telo otkazuje poslušnost i to me brine više nego išta.
Ne snalazim se ovih dana ni sa čim. Ponašam se kao malo dete koje ne zna šta hoće, a uporno nešto zahteva. Postajem sam sebi naporan.

Nakon onoga sa Majom odlučio sam da zaboravim da ona uopšte i postoji. Trenutno ne mogu da podnesem istinu, a ona mi bez pardona govori ono što ne želim da čujem.
Zato sam potražio neku manje jezičavu kučku ubeđen da ću se ponovo osećati kao onaj stari, ali sranje! Nisam bio ni blizu toga.
Riba je bila dobra, da se razumemo. I izjebao sam je žestoko. Dobila je ono što je tražila, ali ja nisam. Nije bilo onog osećaja moći koji je za mene ključan u seksu. Nisam se osećao superiorno u odnosu na nju dok sam je natačinjao na klip i grabio je za kosu terajući je da mi kaže da li joj se dopada ono što joj radim.
Ne kažem da nisam uživao. Naravno da jesam. Svršio sam joj po sisama i posmatrao je kako razmazuje moju spermu po sebi. Gledala je me je prljavo i pohotno, ali ja se i pored svega toga nisam osećao onako kako sam želeo. Bio sam poput narkomana koji se pri svakom narednom fiksu nada da će dostići onaj nivo zadovoljstva koji je osetio prvi put, ali mu to uporno izmiče. Fiks zadovoljava fizičku zavisnost, ali ne i očekivanja.

Svako ponovno tucanje za mene je bilo nova doza i ne verujem da bih ikada uspeo da se skinem sa toga, ali mrzim što me moj porok trenutno ne radi onako kako sam navikao da me radi.
Kapiram ja da je to verovatno trenutno, ali ja hoću sve i hoću sad, odmah.

Hoću prokletu Kiru Spenser! Hoću svaki deo nje. Želim da je udahnem, ušmrčem, posedujem, jebem i izludim. Hoću da poludi za mnom onako kako sam ja poludeo za njom, da postane navučena na mene, da ne može bez mene.

Znam, preterujem! Ne bi trebalo da sam toliko zagrejan za nju, ali ne mogu drugačije! Ne znam kako!

A postoji još nešto što mi smeta.
Bjanka je već dva puta odlazila na onu kliniku da volontira. Mislio sam da će joj toliko biti dovoljno da shvati kako je pogrešila, ali nije.
Ona je oduševljena. Prvog dana se vratila kući srećna i nasmejana i video sam joj u očima ogromnu želju da mi ispriča sve o tome, a ja, kučkin sin kakav sam, namerno je nisam ništa pitao. Primećujem da sam sve češće okrutan prema njoj, a ni sam ne znam zašto. Kao da je neki đavo ušao u mene i tera me da je kinjim i ponašam se prema njoj kao zadnji gad iako sam jebeno svestan da ona to ne zaslužuje! U stanju sam da je posmatram kako se muči i trudi da uradi sve kako treba, kako me gleda puna iščekivanja i želje da joj postavim to jedno jedino pitanje, ali me ono što vidim ni malo ne dotiče. Ne izgovaram ni reč i ne činim ništa da joj olakšam.

Evo, već je skoro podne, a ja se i dalje razvlačim po krevetu i pitam se šta to, pobogu, nije u redu sa mnom?!

Ne znam... Ne mogu... Mislim da ću poludeti ako samo još minut nastavim ovako!
Skačem iz kreveta odjednom rešen da više ne lupam glavu svim tim stvarima! Tuširam se brzo i žurim dole sada već prilično gladan. Čim siđem u prizemlje čujem Masima i Bjanku kako razgovoraju. Pratim zvuk njihovih glasova sve do trpezarije, ali ne ulazim odmah unutra. Zaustavljam se ispred kako bih čuo o čemu pričaju.
Masimo se raspituje o Bjankinom volontiranju. Izgleda da ga sve zanima, a ona odgovara na svako njegovo pitanje.

Ulazim unutra i gledam Masima svojim najubitačnijim pogledom. Nervira me kad izigrava finoću pred Bjankom. Znam ga jako dobro i ne razumem čemu to foliranje.
Ali on se ni najmanje ne tangira zbog mene. Štaviše, cereka se kao pička, a meni dođe da mu tresnem pesnicu u facu. Ćuti on, ćutim ja, ali se savršeno razumemo. Bjanka, naravno, nema pojma koliko sam nadrndan. Odlazi da mi donese kafu i čujem je kako mi poručuje doručak.

ITALIJAN (završena)Where stories live. Discover now