ITALIJAN (završena)

4. poglavlje

Polako gubim živce. Kira Spenser me već dve nedelje jebe, al' u mozak.
Kako?
Pa, na više načina.

U protekle dve nedelje sam joj svako prokleto jutro slao cveće. Ni jednom se nije udostojila da mi zahvali ili da bar pomene cveće. Nije mnogo ni bitno što mi nije rekla prokleto hvala. Više mi smeta to što se ona pravi kao da to cveće ne postoji, kao da nije dobila ni jedan jedini cvet.

Ali ono što me posebno izluđuje je njeno ponašanje.
Nakon našeg prvog susreta u "Evi" sreli smo se još nekoliko puta na sastancima vezanim za reviju. Uvek je tu bio još neko. Jebiga, to nisam mogao da izbegnem i namestim da budemo sami, ali svejedno! Ona se svaki put ponašala tako da sam se pitao da li postoje dve samo fizički iste sobe.
Bila je uzdržana, ozbiljna i odmerena. Ni nalik onoj koketi koja mi je zavrtela mozak čim sam je video.
Jebeš mi sve, u jednom trenutku sam pomislio da ih stvarno ima dve, da su bliznakinje!

Ali tako mi je bilo samo gore. Od same te pomisli sam ludeo i želeo ih obe.
Puk'o sam definitivno, znam!

Konstantno je držala jebenu distancu među nama, a meni je očajnički bilo potrebno da spustim ruke na nju, da je osetim. Trebao mi je fizički kontakt.

A onda je jednog dana samo pala u moje ruke. Sasvim slučajno.

Jebote, ako sam nekada u životu poželeo da trenutak traje zauvek to je bilo tad.

Nisam je očekivao. Bio sam rasejan i ni malo dobro raspoložen, ali morao da prisustvujem probi revije. Morao sam, jer sam znao da će i ona biti tamo. Koliko god da je želela da me izbegne nikada ne bi to učinila na uštrb posla.

I tako se desilo...

Hodao sam praznim hodnikom i čuo nečije korake u štiklama. Refkeksno sam se okrenuo, a ona je, rasejana baš kao i ja, naletela na mene. Odbila se o moje telo i gotovo pala unazad, a ja sam ispružio ruke i uhvatio je oko struka kako ne bi pala. Kada se ispravila bila mi je toliko blizu da sam mislio da sanjam. Nikada mi nije bila bliže. Njen miris mi se već uvlačio u nos. Uzbudila mi je sva čula. Osećao sam je celim telom. Određenim delom tela čak i previše.

Nadao sam se da to nije primetila, jer nisam hteo da me smatra za nekog napaljenog majmuna.
Ali bio sam napaljen i nisam mogao da uradim ništa da to sprečim. Dovoljno je bilo da samo spustim ruke na nju, pa da mi krv proključa i sjuri mi se između nogu tako da me je zabolelo. A tome je doprinela i njena odeća.
Ne znam koje joj je boje bila bluza. Nije ni bitno. Važno je da je na pojedinim mestima bila provodna i da sam lako mogao da vidim čipku njenog brusa. Nije to bilo ništa provokativno i napadno. Toga sam se nagledao i previše.

Njena bluza je bila osmišljena da budi maštu. Da te navede da je primetiš, i nju i onog ko je nosi i da te načisto izludi, jer ne otkriva previše, a, opet, otkriva taman toliko da želiš da vidiš još.

Jebote, naravno da sam hteo još! Hteo sam da budem ta prokleta čipka i da joj tako savršeno prijanjam na grudi! Da se njihov miris uvuče u mene. Da dodirujem njene bradavice, da budem na njoj ...
Njene grudi su se podizale i spuštale uz moje. Oboje smo teško disali. Ona od šoka, a ja zbog njene blizine.
Gubio sam se.
Možda smo se našli na pogrešnom mestu, ali vreme je bilo savršeno da je najzad okusim.
Bila mi je u rukama. Držao sam je uz sebe i osećao njen dah na svom licu. Hteo sam da ga osetim u svojim ustima. Hteo sam čitavu da je osetim svojim ustima. Hteo sam da poljubim i poližem svaki milimetar njenog izluđujuće savršenog tela.
Da, gubio sam se žestoko!

Ali kada sam spustio glavu nameravajući da je poljubim, ona se odmakla.
Nisam bio spreman da je pustim. Ne još! Ali, prokleta bila, uvek je bila tako prkosna! Kada sam pokušao da je zadržim samo je bila još odlučnija da se skloni. Pustio sam je.