ITALIJAN (završena)

12. poglavlje

Probudio sam se svestan odluke koju sam sinoć doneo.
Ne znam koliko čovek kao ja može biti u stanju da se drži toga, ali rešen sam da pokušam.

Da je neko pre samo pola godine mogao da mi predvidi budućnost, nasmejao bih mu se u lice! Nije bilo jebene šanse da se menjam niti sam to želeo. Ali baš kao što kažu, za sve postoji prvi put.
Uostalom, imao sam već i previše žena. Nije da se nisam istutnjao.
Ali, sa druge strane, poznajem sebe. Znam šta mi je u krvi.
A kad mi ta ista krv proključa nemoguće je zaustaviti me!

Svejedno, moram da pokušam! Moram da dokažem Bjanki da mogu da se promenim. Bez toga je sve uzalud.

Ona, za divno čudo, razgovara sa mnom sasvim normalno. Mislio sam da će nakon onoga sinoć biti ljuta. Možda i jeste, samo to dobro prikriva.
Međitim, postoji nešto što mi ne da mira celo jutro.
Kad god je pogledam pred očima mi iskrsavaju flešbekovi onog prokletog sna tako da koliko god se trudio ne mogu da ga zaboravim!
Zato odlazim iz kuće mnogo ranije nego što sam planirao.

Odlučujem da odem kod Masima. Nešto se sa njim dešava, a ne kapiram šta. Poznajem ga čitav život. Drugačiji je.

Nije me očekivao i zato je iznenađen kada me vidi na vratima svog stana. Ulazim unutra i već po navici očekujem da naletim na neku novu ribu ili dve, ali pičaka nema što je prilično čudno.

- Probudio sam te? - pitam dok nam Masimo sipa kafu.

On je osebenjak i picajzla po pitanju čistoće. Plaća ženu koja dolazi da mu čisti stan, jer ne može da podnese da mu se neko stalno muva okolo. Zato se valjda i snalazi tako dobro u kuhinji. Ja verovatno ne bih znao ni jaje da obarim.

- Nisi. Probudio sam se malo ranije, ali nisam još popio kafu. - odgovara i pali pljugu. - Otkud ti? Treba ti nešto ili si došao onako? -
- Onako. -
- E, što se tiče novog lokala, stigle su sve dozvole. - dodaje.
- Hvala kurcu! Kao da otvaram nuklearnu elektranu, a ne još jednu kockarnicu! - kažem, pa i sam palim cigaretu.

Već sam bio odustao od tog mesta i tražio novu lokaciju, jer su nas drkali za gomilu papira. Nije mi prvi put da radim tako nešto i znam koja je procedura, ali uporno je nešto falilo ili nije bilo dobro i već mi je prekurčilo da se zajebavam oko toga. Drago mi je što je napokon gotovo.

Obojica odjednom zaćutimo. Pušimo, pijemo kafu i tonemo svaki u svoje misli. Nije mi jasan i ne znam šta se dešava njim. Znam da nema neki problem, jer znam kako izgleda kad ga ima. A opet... možda je sad nešto drugačije.

- Je l' jebeš ti nešto ovih dana? - pitam ga i iscerim se, jer možda je stvarno to u pitanju. Možda nije ništa skoro opalio.

Podiže glavu i gleda me. Očekujem da će se svakog trenutka nasmejati, ali on to ne radi.

- Ne razumem zašto me uopšte pitaš tako nešto? - pita vidno iznerviran.
- Zato što ne znam koji ti je kurac?! Sinoć si bio sav nadrndan, a sad izgledaš kao da te je poplava izbacila! -
- Dobro sam. -
- To ti pričaj nekom drugom! -
- Šta hoćeš da ti kažem?! Šta?! - prasne.
- Hoću da mi kažeš ako imaš neki problem!
- Nemam problem! Bar ne nešto što bi ti mogao da rešiš! -
- Šta to, koji kurac, treba da znači?! -
- Znači da ne treba svuda da zabadaš svoj dosadni nos! Ne umirem. Nisam bolestan. Niko ne planira da me rokne, bar ne još! I ne, nisam jebao ništa, ali još uvek mi se diže, hvala Bogu! Eto! Jesi li sad zadovoljan?! -
- Nisam, jer to možeš da prodaš nekom drugom. Ja te i suviše dobro poznajem, ali neka ti bude! Za sad! - sada sam ja iznerviran i hoću da i on to zna.

Tih dana sam se manje bavio legalnom stranom posla i mnogo sam više bio u nezakonitim radnjama. Između ostalog sam uspeo da jednom liku spasem čitav tovar naoružanja, jer sam sasvim slučajno čuo da se sprema sačekuša kako bi njegovu robu preuzeo i zaplenio neko drugi. Reč je o dva tipa koji su smrtni neprijatelji, a ja se svakako nisam ubacio između dve vatre zato što sam dobar Samarićanin već isključivo zato što sam video sopstveni interes u svemu tome.