Oligarhija

Poglavlje 20

Madrid, Španija
2 dana pre početka operacije "Opera"

Kišovito vreme najavljivalo je nevolje, moglo se očekivati da će se desiti nešto što bi moglo biti kobno po Alvereze. U sklopu ogromne teritorije gde je ova porodica pravila pare i vešto koristila svoje sposobnosti da najkobnije zločine izvršava, nalazila se sala za sastanke. Ogromna prostorija bila je popunjena ljudima koji su međusobno diskutovali o sveže iznešenom planu tvorca ove porodice. Samuel je samo ćutao, prekrstio je ruke i slušao nepovezane razgovore ljudi koji su mu zadavali nervozu.

- Jel si ti siguran u ovo? - upita glas ženske osobe pored njega

- Moramo da idemo na rizik, znam Manuela, neće doći sam, neće, a to nam je jedina prepreka.

- Ali ništa nećeš postići sedeći skrštenih ruku, vidi se da nisi siguran u svoj plan.

- Jel očekuješ da budem? Trebam da ubijem rođenog brata, to nije nimalo lak zadatak.

- Nećeš ga ti ubiti.

- Ne Samanta, ne budi toliko glupa. To je moje naređenje i tako će biti jer sam ja izneo svoje zahteve. Ja ga ubijam, ne Hugo.

- Ne moraš to da radiš.

- Ukaljao mi je obraz, to se mora odraditi pre ili kasnije.

Samanta zaćuta, moglo se videti da je Samuelov zahtev bilo nešto što njoj nikako nije godilo. Znala je da je to nešto što se mora učiniti ali van svake pameti je bilo da to uradi neko Manuelu jako blizak. Samantine misli prekide tapšanje u uglu sobe, bilo je to lagano, vremenski ograničeno tapšanje, koje je ukazivalo na tišinu u sali. Iz ćoška, izađe figura čoveka koji je od početka bio poznat.

- Imaš tako briljantan um a tako sitne greške kojima možeš izgubiti. - progovori čovek iz ćoška

Samuel se okrete, nije prepoznavao osobu koja mu se obraćala.

- A ti si?

- Ko zna, možda policija, možda ne.

- Ko je ovu gamad pustio u prostoriju.

- Nemoj tako, obojica imamo isti cilj Samuel. Vidiš, jasno je da želiš da ubiješ Manuela, radim s njim već 7 godina, više se može reći da ga posmatram, tako inteligentnu osobu nikada nisam upoznao.

- Jel ćeš mi objasniti o čemu je reč?

- Ne smem ti reći moje puno ime i prezime, možeš me zvati Toni. Radim u Američkom podzemlju kao glavni sudija za prekršaje. Manuel je prekršio neke od zakona koje smo mi kao kriminalci propisali, i sada je vreme za naplatu. Međutim, poznavajući njega, znam da se neće pojaviti na sudu, pa bih želeo da ti pružim pomoć koja će ti koristiti.

Samuelu se vide blagi osmeh na licu ali ga je ubrzo prikrio ozbiljnom facom.

- Da čujem?

- Prvo, plan ti je dobar, imaj u vidu da njegovi članovi uopšte nisu naivni i da bez dobrog plana nećeš moći da ih poraziš. Ipak, sitnice koje propuštaš, trebaće ti onaj čovek koga si tako očajnički ostavio da truni dole u onom zatvoru. Isto tako, nemoj očekivati da pobediš ako planiraš ostati ovde i čekati rezultate, nudim ti da kreneš sa mnom i pritajiš se u omanjem gradu blizu Ostina.

Nasta tajac koji je naveo Samuela na razmišljanje. Ovo mu je bila jedinstvena prilika kojom će uspeti da se dokopa plena kog je želeo oduvek da ima.

- U redu, uradićemo to, plan ostaje isti s kratkim izmenama koje vas se ne tiču, razlaz.

Svi sem Samante, Huga, Martina i Tonija su krenuli ka izlazu.