Oligarhija

Poglavlje 1

Hladno jesenje veče najavljivalo je skorašnju kišu praćenu lošim raspoloženjem stanovnika grada Ostin. Na nebu su se vidno pojavili tamni oblaci koji su svakog trenutka bili spremni da započnu ples kapljicama na zemlji. Čudna je ta kiša, nekad je ne razumeš, može ti u trenutku promeniti raspoloženje i mnogima otežati ili zaustaviti planove koji su im možda bili od životnog značaja.

Manuelu nije smetala, posmatrao je prve kapljice koje mu nemarno udaraju po prozoru stana iz koga za par minuta treba da izađe. Vidno je bio raspoložen, a kako i ne bi, ipak je živeo najluksuzniji život koji je mogao zamisliti. Bio je raskošno odeven, crno odelo i cipele su mu odlično stajale na građenom telu i savršeno se slagale sa njegovim tamnim očima. Na ruci je imao sat, može se reći neki koji mnogi bogataši ne bi mogli priuštiti, kao i jedan prsten od belog zlata sa crnim kamenom na vrhu. Osmehivao se u prazno, ili možda ljudima koje je sa visine gledao kako užurbano kreću svojim kućama. U posmatranju tog njemu prelepog prizora prekide ga telefonski poziv. Manuel pogleda u telefon, i bez odgovora na poziv, krenuo je kroz veliku i luksuznu dnevnu sobu do ulaznih vrata. Sa police uze jedan od mnogobrojnih šešira i izađe iz stana.

Na izlazu iz zgrade sačekao ga je auto koji je svojim izgledom odavao osećaj male doze Raja na zemlji. Čovek mu otvori vrata a Manuel bez govora uđe u vozilo. Nakon nekoliko minuta brze vožnje dolazi do svoje destinacije. Klub "Don" je ove večeri bio pun, ali to nije bila novina, Manuel je uspešno vodio biznis već jako dugo. Već na ulazu osetio je miris cigareta i puno ljudi od kojih svako ima svoj razlog prisutnosti. Nikad nije voleo da se meša sa ljudima, mrzeo je primitivizam koji ljudi imaju. Umesto toga, seo je u svoju kancelariju sa koje je imao jasan pogled na klub. Ipak, nije mogao potpuno da izoluje zvuk tehno muzike koji mu se gadio i koji je mrzeo svakim delom svoga tela. Pušeći tompus i sa viskijem u ruci primetio je mladu i lepu devojku koja je odavala utisak da ne želi da bude tu. Devojka smeđe kose i atraktivne građe je sedela u jednom delu kluba sama, potpuno sama. Razmenivši par pogleda s njom, Manuel je sišao dole i jako suptilno seo kraj nje.

-Za mene viski, a gospođici ćete....

-Burbon. - izusti ona

-Pretpostavljam da mi je danas srećan dan, vlasnik kluba mi kupuje piće. - slatko se osmehnula

-Ne volim da vidim usamljene ljude, nekad me podsećaju na mene, Manuel drago mi je.

-Džesika. Ovde sam samo zbog društva, može se reći naterana, ne volim ovu muziku, zaboli me glava posle nekog vremena.

-Biće mi zadovoljstvo da odem sa Vama na neko lepše mesto, svakako klub držim samo zbog para, nemojte me shvatiti pogrešno samo sam iskren.

-Hajdemo onda, ostanem li još koji minut, poludeću. - reče Džesika polako ustajući.

Baš na izlazu, Manuela zaustavi jedan od njegovih radnika, bio je ozbiljan, ali videlo mu se na licu da nosi dobre vesti.

-Šerife, pronašli smo ga - reče zaposleni

-Čekaj me u kolima, brzo ću.

Manuel se potom okrenu Džesiki koja je sada imala veoma razočaran izraz lica.

-Izvini ali...dužnost zove. Ovih dana sam prenatrpan obavezama.

Manuel potom izvadi iz unutrašnjeg džepa njegovog sakoa vizit kartu i pruži je Džesiki.

-Evo, uzmi je, kad god hoćeš i ako hoćeš, pozovi me pa ćemo naći vremena za laganu večeru u nekom restoranu, ili jednostavno kod mene kući ko zna. - smeškom, Manuel završi rečenicu.

Na Džesikinom licu se pojavi blagi osmeh praćen tihim pozdravom. Manuel otprati Džesiku pogledom a zatim vrati svoju ozbiljnu facu i uđe u kola.